ШЕСТА НЕДЕЉА (ЦВЕТНА)
Јов. зач. 41, гл. 12. ст. 1-19.
Данашње Јеванђеље говори: о вечери у Витанији и о свечаном уласку Спаситељевом у Јерусалим.
Шест дана пре Пасхе дође Исус у Витанију где беше Лазар што умре и кога он подиже из мртвих. И ту му зготовише вечеру и Марта служаше, а и Лазар сеђаше с њим за трпезом.
Кад је Спаситељ васкрснуо Лазара у Витанији, кренуо је на пут и дошао у варош, која се звала Ефраим,1 а шест дана пре Јудејске Пасхе дошао је опет у Витанију, где је био и Лазар кога је из мртвих васкрсао и ту су му у кући Симона губавог спремили вечеру2 при којој је Марта служила а и Лазар између осталих био. Пасха Јудејска почињала се у Петак увече и по томе долазак Христов у Витанију, а на шест дана пре Пасхе, пада у Суботу пре поменуте Пасхе.
А Марија узевши литру правога нардова н скупоценог мира помаза ноге Исусове и отре косом својом ноге његове; а кућа се напуни мириса од мира.
Нард је дрво које расте у источној Индији. Из његовог корена добија се особито мирисави сок а, тако, исто и из коре и плода. Чист нардов мирис особито је скуп па за то јеванђелист и вели да је многоцени – скупоцен. Марија је убрисала Спаситељеве ноге не убрсом већ косом и тиме је показала особиту и изванредну почаст и величину вере према Спаситељу.
Онда рече један од ученика његових, Јуда Симонов Искариотски, који га после издаде, зашто ово миро не продаде за триста гроша и не даде сиромасима? Но ово (Јуда) не рече за то, што је се бринуо за сиромахе, него што беше лупеж и имаше ковчежић и ношаше што се меташе у њ.
Матеј каже: А кад видеше то ученици његови расрдише се. (26, 8). а Марко вели: А неки се срђаху… и викаху на њу – Марију – (14, 4-5). Међутим Јован изрично каже: да је Јуда негодовао због скупоценог мира, за које се могле узети лепе паре. Ова привидна несугласица између Јеванђелиста изравњава се тиме, што сви тројица имају право; јер кад су ученици чули пре од Исуса Христа, да му је милостиња милија од жртве3 сад су се срдили на Марију мислећи, да она пошто је излила миро није Спаситељу учинила по вољи. Из истог узрока и неки од присутних негодовали су против овога Маријиног поступка говорећи, да је се миро могло продати за 300 динара, и да је се та сума могла раздати сиротињи. Но Јуда је опет негодовао не зато, што је се старао за сиромахе, већ што је био лупеж – лопов – па би поменута сума дошла у касу коју је он носио и чувао, те би и са тим новцем могао поступити по својој злој навици.
Јевавђелист Јован назива Јуду Искариотским зато, што је био из града Кариота, који се налазио у племену Јудином.4 Лука назива Јуду Зилошом (грч, зидотис = ревнитељ) = ревнишељем за то што је пређе припадао малој Јудејској секти ревнитеља, која је веома била одана Мојсеовом закону. Јуда се још назива и кананитом али не зато, што је као што неки мисле, био из Кане Галилејске, већ што је био особити ревнитељ Мојсеовог закона, почем и јеврејска реч канани значи ревниоц.
Но овде морамо обратити пажњу и на велику разлику, која постоји између благодарне Марије и незадовољног Јуде; јер докле она купује особитог мира за 300 динара да тиме Спаситељу и особиту част укаже, Јуда издаје свога учитеља за 30 сребрника! Докле је Марија носила суд скупоценог мира он је носио сандучић од новаца – касу – у коме је и његово амишно срце било затворено и на послетку докле је Маријин поступак целу кућу мирисом напунио, Јудин издајнички поступак целу је васељену испунио негодовањем и одвратношћу.
А Исус рече: остави је, она је то сачувала за дан мога погреба, јер сиромахе свагда имате са собом а мене немате свагда.
Јеванђелист Јован упућује овде Спаситељев одговор само на Јуду а прећутао је о осталима, јер су о њима Матеј и Марко оп ширно говорили.5 Својим одговором Господ Исус посведочава, да је Маријин поступак био по вољи Божијој а због његове скоре смрти. И овде је смисао Спаситељевих речи, онај исти, који је у речима што је при другом помазивању казао другој жени рекавши: да је она унапред помазала његово тело на укоп.6 И тако, Богочовек оправдавши Маријин поступак и посведочивши њену врлину као и то, да је она то учинила по Божијем упутству – благодати- у исто време открива и награду којом ће Марија за ово своје дело бити награђена јер каже: Заиста вам кажем: где се год успроповеда Јеванђеље ово, по свему свету казаће се и то за спомен њезин7 а истину ових Христових речи и ми сви можемо посведочити. Последње Спаситељеве речи у одговору Јуди прикривено показује и његову скору смрт. Јер Господ ће истина свагда бити са својим верним, но како се помазивање миром односи на тело, а Спаситељ са телом неће још дуго на земљи бити, то је и почаст коју му је жена указала, умесна. После овога, јеванђелист Јован, прелази на: други предмет, јер вели:
Разуме пак народ из Јудеје, да је онде (у Витанији), а дођоше не само ради Исуса него и да виде Лазара, кога подиже васкрсну из мртвих. А главари свештенички договараше се да и Лазара убију, јер многи због њега иђаху из Јудеје (да га виде) а вероваху Исуса.
Васкрсење Лазарево свуда је било тако разглашено, да су Јудеји, долазећи к’ Јерусалимском храму, врло радо пролазили кроз Витанију, истина да чују Спаситељеву науку али особито да виде и Лазара. Но, Архијереји и фарисеји намеравали су да и Лазара убију. Истина они су то исто одавно намеравали и са Исусом Христом, јер веле, нарушава Суботу, прави се раван Богу и многи га верују и признају за Месију и Бога. Али зашто и Лазара да убију? Зато што је васкрсао из мртвих? Но то није никакав преступ. Дакле јасно се види, да су Архијереји и Фарисеји за своје зле намере увек имали за узрок само: злобу, завист и пакост. Због тога су пакостили не само добротвору, него и онима, којима је он добро чи-нио, па зато су и Слепога од рођења, коме је Христос дао вид, истерали на поље а за то и Лазара намеравају да убију па с тога баш и пророк за ове пакоснике вели: да су руке њихове пуне крви.9
А сутрадан многи од народа који беше дошао на празник, кад су чули да Исус иде у Јерусалим, узеше гране од финика и изиђоше му на сусрет, и викаху говорећи: Осана, нека је благословен који иде у име Господње, цар Израиљев.
Финик је пурпурни, црвени, цвет; а по Омиру, Пиндару, Еврипиду и Иродоту Палма. Код нас гранчице од Врбе, врбица. Осана значи: спаси нас Господе, или као што ми певамо: Господи помилуј. Осана говорили су Јудеји само Богу, као једином који може спасти. И тако, народ поздрављајући Спаситеља са Осана тиме је дао јасан доказ којим га признаје за Месију, Спаситеља, који може спасти, јер оне остале речи значе: нека је благословен (Исус) који иде од Господа, у слави Господњој, у реду царева. Све ово било је због тога, што се многи народ беше скупио у Јерусалиму да ту проведе Пасху, почем је закон наређивао, да се тај празник само у Јерусалиму обавља10 а како Витанија није била далеко од Јеруса-лима, а сви су чули да је Исус и Лазара васкрснуо, па су у томе одушевљењу, а мислећи да он долази у Јерусалим да седне на Давидов престо и царује над Израиљским народом, и изашли му на сусрет са онаквим поздравом. Но њихов поздрав, и дела и речи, био је по Божијем упутству и јесте сведочанство о божанству Спаситељевом. Јер су палмове гранчице означавале победу а и Христос је победилац демона и смрти, па и јеврејско Осана значи спаси ме, међутим само Бог може спасавати и спасти.
А Исус нашавши магаре уседа на њ, као што је писано: Не бој се кћери Сионова, ево цар твој иде седећи на магарету.
Спаситељ је послао двојицу од ученика да му доведу магаре из Витфагије (значи: дом смокава, зато, што су тамо многе смокве рађале.) Кад су ученици довели магаре прострли су по њему своје хаљине и онда је Спаситељ усео на њ. Но све ово, јеванђелист Јован прећутао је, почем су то други Јеванђелисти опширно описали. Исто тако и оно Захарино пророштво Јован је скратио узевши из њега само смисао а цело пророштво овако је: Радуј се много, кћери Сионска, ликуј кћери Јерусалимска; ево цар твој иде к’теби, праведан је и спасава, кротак и јаше на магарету.11 На место радуј се Јован вели не бој се, јер кад је нови цар долазио на престо народ је се бојао сећајући се зала пређашњих царева који су обично бивали несправедљиви и користољубљиви а цар о коме пророк предсказује биће кротак и смирен, који спасава. Магаре на коме је Спаситељ јахао представља нов хришћански свет од идолопоклоника. Јер, као што ждребе, на коме је Спаситељ јахао није дотле знало ни за какав терет, тако и идолопоклоници до ступања у хришћанство нису знали ни за какав терет правог божанског закона. Међутим, магарица која је са својим ждребетом ишла претстављала је Јудејски народ, који је већ био под теретом закона, као што је и магарица знала за самар и терет, Магарица идући за ждребетом предсказивала је, да ће и Јудеји у хришћанској вери ићи за идолопоклоницима што и Ап. Павле сведочи го-ворећи: Нећу вам браћо затајати тајне ове: тј. да слепоћа Израиљу паде у део јер кад уђе (у хришћанство) незнабожаца колико треба онда ће се спасти (покрстити) и сав Израиљ.12
Али ово ученици његови не разумеше пре, него кад се прослави Исус онда се опоменуше да ово беше за њега писано па му за то ово и учинише.
Тј. ово пророштво Захарино ученици су разумели да се на Христа односи тек кад је он васкрсао из мртвих и кад им отвори ум да разуму Свето писмо 2 и кад им је после вазнесења на небо послао Св. Духа.
А народ сведочаше који беше пре са њим, кад Лазара изазва из гроба и подиже га из мртвих, па зато га и срете народ, јер чуше да он учини ово чудо.
Народ који је са Спаситељем био у Витанији видео Лазара и тако се уверио да га је Христос заиста васкрснуо из мртвих сведочио је о овоме и Јерусалиму, куда су и дошли многи пратећи Исус а други су опет, кад су чули за ово чудо, изашли му на сусрет са палмовим гранчицама.
1. Јов.11,54
2. Мат. 26,6. Мар.14,3
3. Мат. 9.13
4. Ис. Нав. 15,20
5. Мар. 14,6.3
6. Мар. 14,8
7. Мар. 14,9
8. Ис. 1,15
9. Втор. 16,5-6
10. Зах. 9,9
11. Рим. 11,25-26
12. Лук. 34,25
БЕСЕДА НА ШЕСТУ НЕДЕЉУ ВЕЛИКОГ ПОСТА
Осана, нека је благословен, који иде у име Господње. (Јов. 12. 13.)
Две су славе, др. бр. које данас славимо. Но, и ако су две, ипак су веома сличне, па и последице обеју скоро су једнаке. Разлика је само у томе што се опште Хришћански празник Цвети односи на цело хришћанство и његово спасење од општег греха, Српски народни празник Цвети односи се само на Српски народ и спасење српског народа од петвековног тешког ропства. Под овим је оковима Српски народ онако дуго и онако тешко страдао и патио к ао што је и васцело човечанство онако дуго и онако тешко страдало и патило се под оковима првородног греха. Но нека је слава Богу на висини! Свет је спасен од тешких окова првородног греха и народ краљевине српске спасен је од тешких окова петвековног ропства.
Општи Спаситељ, који је и цео свет па и Српски народ спасао од окова греха, јесте Спас васељене, Исус Христос, Син Божији и Бог, који кад полазио да изврши дело људског спасења народ је царски дочекао у Јерусалиму певајући му божанску песму, Осана, нека је благословен који иде у име Господње… А Српски избавитељ, који је краљевину српску од петвековног ропства спасао, јесте ослободиоц наш, таковски јунак, војвода руднички Милош Обреновић, кога народ лицем на Цвети 1815. године са бурним одушевљењем дочека на Такову и поздрави својом послушношћу а окити његову заставу својим пожртвовањем за крст часни и Слободу златну.
Од царског уласка Христовог у Јерусалим до искупљења људског рода од ропства греха прошло је шест дана, а од јуначког доласка таковског јунака на Таково до ослобођења српског народа од петвековног ропства прошло је много више, јер докле је тамо радио Бог, овде је помоћу Божијом радио човек. Но, шта ли значи ових шест дана и ово много дуже време? За то време, др. сл. треба да се живо сећамо, шта је Спаситељ добровољно претрпио и колико је страдао, докле је извршио дело људског спасења, па сећајући шта је Син Божији ради нашег спасења поднео, треба да се сетимо шта и ми њему за то дугујемо, па да наш дуг као благодарни синови са оном готовошћу и са онаквим пожртвовањем одужујемо са каквим нас је бескрајним пожртвовањем Спаситељ и задужио, И гле, задужени ка што само Бог задужити може, ми ипак дугујемо само онолико, колико као људи вратити можемо! Од нас се само двоје тражи, прво: да Бога љубимо свим срцем, свом душом, свом силом и свом помишљу; дакле потпуно и савршено а то ћемо лако постићи ако само његове свете заповести тачно испуњавамо, ако тачно вршимо свету вољу Божију, и друго: ако љубимо ближњега као сами себе, а и то ћемо лако постићи само ако ни једном брату не будемо желели оно што нисмо ради да и нама други желе,
Но као што је Спаситељ, од свога царског уласка у Јерусалим па до свога божанственог васкрсења из гроба, дакле до савршеног спасења људског рода од греха, шест дана страдао, тако је Таковски јунак од свога јуначког и историјског доласка на Таково па до избављења ове српске државе од азијатског ропства много дуже заједно са својим народом страдао. Па и вођ и народ, наши дедови и очеви, борећи се за слободу нашу и жртвујући за њу и живот и имање зар нас нису задужили много? Зар нас за неколико година нису могли задужити и сувише? И гле задужујући нас тако дуго време и то својом родитељском крвљу и крваво стеченим имањем они од нас за одужење траже само Слогу, Слогу и Слогу, јер само слога Србина спасава. Будимо сложни дакле, др. бр. и љубимо се братском љубављу а потпомажимо се узајамним потпомагањем паће пепео наших отаца мирно почивати у својим гробницама. Хе заборављајмо, да је тај дуг тако значајан да нам је провиђење за њега оставило дуго време да о њему мислимо и размишљамо.
Српски народ већ беше један пут политички умро, али је при том духовно живео и силом хришћанскога духа он је се постепено препородио и васкрсао. Овај васкрс народни јесте последица народног препорођаја средством хришћанске вере а ропска страдања и патње тако су тесно спојиле српску народност са њеном православном црквом, која је народу спасла и народност, и језик и обичаје, да је црква постала рођена и нежна мати српског народа а народ опет рођено и верно чедо православне српске цркве. Кад су непријатељи викали, да је Српски народ већ умро а његова црква да је мртво и бездушно тело које непрекидно точи крв толиких мученика и вере и отаџбине, баш онда се јасно посведочило, да Српски народ и његова црква живи и да нису мртво тело већ живот и свежа снага пуна моћи хришћанскога духа и осећаја патриотизма.
Наше време робовања под неверницима може се поредити са временом првих хришћанских гоњења. Јер за време ропства Српски народ показао је религијских и моралних врлина онаквих, са којима су се прославили и хришћански мученици првих векова. Но и народних врлина показао је наш народ за време ропства и то у оживотвореној како у срцу тако и у савести идеје народности, која се ни пре Косова не беше у тој мери развила. Кад је српска народност кроз варварску ватру и гвожђе и све антихришћанске стихије Мухамеданства прошла, она је изашла чиста као злато а крштена хришћанским духом изашла је као народност жива и свежа, пуна снаге и моћи са којом је и развила заставу слободе код таковачке цркве. Кад су ову заставу за крст часни и слободу златну проносили Српски хајдуци кроз српске земље и кад су је Карађорђе,. Обреновић, Хајдук Вељко, Синђелић и други пронели кроз Шумадију, идеја слободе и ослобођења облагорођења вероисповедним осећајима, укорењавана је у срцу и савести народној, као и пре, од народних учитеља који су скоро сви били свештеници. И ова идеја била је жива и истинита идеја, а не само празан зами шљај Фантазије, па зато је се 1815. године, а лицем на данашњи дан, Цвети, и оживотворила. На Цвети је и Спаситељ Исус Христос царски ушао у Јерусалим, на Цвети је 1815. године и Таковачки јунак дошао на Таково; народ је Спаситеља дочекао са венцима и палмама поздрављајући га са: „Осана, нека је благословен који иде у име Господње“ па и народ је Српски заставу свога вођа окитио цвећем и венцима; звоно са Таковачке цркве оглашавало је славу вође и слободу народну а пушке су огласиле зазрелу идеју српске слободе. На Спаситељевој застави стајаше: Хришћанство је спасење, слобода и напредак и оно је збиља спасло, ослободило и унапредило хришћански свет; а на застави Таковачког јунака стајаше на темељу ове горе поменуте хришћанске девизе, ово: Ево мене и ево вам рата с Турцима. И свето дело благослови крстом калуђер Мелентије, а народ га прихвати, вера и црква потпоможе, калуђери и свештеници не осташе нигде позади, па као што се потресе земља при Христовом васкрсењу, те хришћанство обасја свет, тако се потресе и српска земља при српском васкресењу и српску земљу обасја слобода.
И ми данас, др. сл. прослављајући почетак како наше народно слободе тако и победе хришћанства над заблудом и мраком и уживајући богате плодове обојега, незаборављајмо бити благодарни, па дајући Богу Божије а цару царево сетимо се на данашњи дан, а у овом Божијем храму, да је још 1878. године унук Таковског јунака, наш краљ ослободиоц у Нишу казао:
Иако се Српски стег
Посред Ниша вије,
Јоште тужно Косово
Освећено није.
