ПРВА НЕДЕЉА
Јов. зач. 5. гл. I. ст. 43-51.
Данашње је Јеванђеље један део историје о позиву првих Христових ученика при Јордану у Галилеји. Овде се истина помињу и други ученици, који су раније у Апостолску службу позвани, али се не каже и то, како их је Спаситељ позвао. Јеванђелист Јован изоставља ово зато, што су тај позив описали и Матеј и Марко, који су опет изоставили Филипово позивање, које сад Јован описује.
У оно време, намисли Исус изаћи у Галилеју, и нађе Филипа и рече му: хајде за мном. А Филип беше из Витсаиде, из града Андријина и Петрова.
У време Исуса Христа а по Римској подели Палестине, северни део исте звао се Галилеја, која је била подељена на горњу и доњу Галилеју. У горњу Галилеју одавно се беху доселили многи Сирјани, Финичани и Арабљани, који нису били јудејске вере, па зато је овај део познат и под именом Галилеја јазик (Галилеја идолопоклоничка). Галилеја је била мања од Јудеје али не и много већа од Самарије. Горња Галилеја више је брдовита, неплодна и са мало обитаоца, а доња напротив, у равници је, плодна и добро насељена. При деоби Хананејске земље Галилеја је припала племенима: Исахоровом, Асировом, Завулоновом и Невталимовом.
После ропства вавилонског Галилејани се беху јако измешали са идолопоклоничким народима па зато су били искварили и језик и обичаје због чега су их остали Јудеји мрзели и доста презирали. Због поквареног језика и Петра су у пилатовом двору познали да је Галилејанин.
Главније вароши у Галилеји биле су: Дан, Нефталим, Асор, Ако (Птоломаида), Капернаум, Магдала, Тиверијада, Кана, Назарет, Наин, Соман, Магеда и Витсаида, одакле су били и Апостоли Андрија, Петар и Филип. Витсаида се понекад зове и Витсаида Галилејска за разлику од друге вароши, која је била преко Јордана а звала се тим истим именом. Витсаида је била покварена варош, у којој је Спаситељ и учио и многа чуда учинио па се њени грађани нису хтели покајати1 но јеванђелист Јован ипак је спомиње хотећи тиме да нам покаже, како је Господ слабе овог света изабрао за просветитеље васељене.
За време Филипа Тетрарха Витсаида је лепо поправљена и онда ју је он назвао Јулијом у част своје кћери.
Пошто је Спаситељ казао Филипу само хајде за мном и Филип је одмах оставио све и пошао за њим, види се, или да је Филип још раније знао за Исуса Христа од својих суграђана, Андрије и Петра, или је на њега силно упливисала драстичка благодат Спаситељевих речи, или је и обоје ово јако упливисало на Филипову љубав и оданост према Спаситељу те је одмах за њим и пошао пoказавши и особиту вољу и енергију, јер одмах затим:
Филип нађе Натанаила, и рече му: за кога Мојсеј у закону писа и пророци, нађосмо га Исуса, сина Јосифова из Назарета.
Из горњих речи види се, да је Филип нарочито тражио Натанаила, јер се вели: и Филип нађе Натанаила а то баш и показује, не само Филипову готовост да за Христом пође него како пуну вољу тако и живу енергију при његовој новој дужности.
– Мојсеј је о Спаситељу писао у Втр. 18.15-18 Бит. 3.15. 49.10 Ис. 9. 6-7. Дан. 9. 27-27. Јерем. 23. 5-6. а како овде Филип помиње и Мојсеја и пророке, значи да је био добро упознат са Свето писмом. Филип овде назива Спаситеља Јосифовим сином зато, што је Јосиф био обручник – стараоц Дјеве Марије2 а вели да је из Назарета зато, што је Христос често обитавао у Назарету, због чега је и назват Назарећанин, или не знајући ваљда да је рођен у Витлејему а знајући да је одрастао у Назарету. Филип дакле говори овде о Спаситељу по јавном мњењу, које је о њему постојало још од почетка његовог јавног живота, а покварени Назарет за то му не смета па с тога и наводи Мојсеја и пророке уверавајући, да је Исус из Назарета баш онај, о коме Мојсеј и пророци говоре.
И рече му Натанаил: из Назарета може ли бити што добро? Рече му Филип: дођи и види.
Натанаил овако пита зато, што је Назарет био мала и незнатна Галилејска варош а грађани су му били толико покварени, да су Јудеји све покварене људе обично називали Галилејанима или Назарећанима3. Но због тога Натанаил ипак нити вели, да га Филип вара и обмањује нити пак, да и сам не верује, већ строго ставља своју примедбу желећи да праву истину дозна. Али зато му опет и Филип вели: дођи и види тј. Исуса Христа. И ово је био најбољи начин, јер је Филип знао да су Спаситељеве речи имале такву силу да ће Натанаил по њима познати Месију а то исто сведочи и Лука кад каже: и сви му вероваху и дивљаху се речима благодати, које излажаху из уста његових.4
А Исус видевши Натанаила где иде к’ њему рече за њега; ево правог Израиљца у коме нема лукавства.
Са овим речима Спаситељ похваљује Натанаила што није Израиљћанин само по имену, као што су архијереји, Фарисеји и књижевници, већ прави и истинити, у коме нема лукавства и лажи. Но ова похвала није Натанаила погордила па и ако су је многи чули, јер он желећи да дозна, да ли је Исус који с њиме говори, заиста очекивани Месија продужава:
И рече му Натанаил: како ме познајеш? А Исус одговори и рече му: пре него што те је позвао Филип видео сам те кад си био под смоквом.
Натанаил се овде обраћа Христу као човеку а он му одговара као Бог. Јер пре но што је Филип позвао Натанаила, он је био под смоквом сам и без да га је ма ко видео, а Спаситељ му овде открива и место, и време и дрво под којим је био па зато и:
Одговори Натанаил и рече му Рави! Ти си Син Божији, ти си цар Израиљев.
Као Тома тако и Натанаил незадовољавајући се само са Филиповим речима, као и Тома са уверавањима осталих Апостола о Христовом васкрсењу, него пошто је видео и чуо Спаситеља, тек га је онда признао и назвао Сином Божијим и дарем израиљевим.
Одговори Исус и рече му: Што ти казах да сам те видео под смоквом, зато верујеш, видећеш више од овога. И рече му: заиста, заиста вам кажем: одселе ћете видети небо отворено и анђеле Божије где се пењу и силазе к’ сину човечијему.
Кад је Спаситељ хтео да обрати особиту пажњу слушалаца на неки врло важан предмет, онда је употребљавао: „Амин“ „Амин“ што значи: заиста, истина. Спаситељ се овде и сам назива сином човечијим а међутим и Апостоли и Натанаил зову га Сином јим а тако је назван и од Бога Оца при крштењу5 и кад га је сатана кушао6. Но Спаситељ је себе више пута назвао Сином човечијим а једанпут га је тако назвао и Стефан7 а Јован у Откровењу назива га тако два пута8 и из ова два назива постао је и онај трећи – Бого-човек. Анђеле, који се овде спомињу, Спаситељ разуме оне, који су му служили после његовог поштења и кушања од сатане, јер Га, вели Матеј, тада остави сатана, и гле анђели приступише и служише му9 и још разуме онога анђела, који га је при страдању као човека крепио, јер каже Лука, и анђео му се јави с неба и крепљаше га,10 и друге: прво при гробу, које је Марија видела одмах после Ускрса Христовог и то два анђела у белим хаљинама где седе један чело главе а један чело ногу где беше лежало тело Исусово11 и друго, у време Вазнесења, које су Апостоли видели, јер дакле они гледаху за Њим где иде на небо, гле два човека (анђела) стадоше пред њима у белим хаљинама.12
1. Мат. 11, 21-22
2. Мат. 13, 55
3. 7. 52.
4. 4. 22
5. Мат. 3. 16
6. Мат. 4. 36.
7. Дел. Ап. 7, 56
8. 1, 13. 14, 14.
9. 4,11
10. 22, 43
11. Јов. 20,12
12. Дел. Ап. 1, 10
БЕСЕДА НА ПРВУ НЕДЕЉУ СВ. ВЕЛИКОГ ПОСТА
У име Оца и Сина и Св. Духа
И опет наша Св. црква слави победу наше Св. вере над њеним непријатељима; и опет јерес пропада и опет православље побеђује! Па зато, колику радост треба да осећају хришћани сећајући се данас оних богоносних Отаца, који са божанским одушевљењем на толиким саборима бранише, очуваше и утврдише Хришћанство и побожност! Али, какву би опет жалост осетили ови исти Св. Оци, кад би видели како православни хришћани, оно исто благочашће, за које су се они против јеретика борили, данас слабо поштују и мало уважавају?
Хришћанство је препородило свет и под упливом његових божанских идеја слави се и велича данашњи нараштај. А та слава и величина данашњег света, шта је друго ако не венац славе на нашој глави, али венац, који је стекла победа наших богоносних Отаца, а за благо и срећу нашу? Но кад би било могуће да се Христови Апостоли, да се црквени учитељи и свети оци врате натраг у овај свет, који је помоћу хришћанства пун напретка, који по своме опредељењу непрестано тежи за напретком и који се већ могао уверити, да без хришћанства нема напретка а међутим хришћанско благочашће тако осетно занемарује кад би велимо било могуће, да се они велики и славни црквени учитељи врате к’ нама, е да ли не би требало, да опет из основа Христовој вери верне уче, да опет од самог почетка православље православнима проповедају? Православље је помоћник свију наука. православље благосиља вештине и проналаске, оно освећује слободу мисли и удружења, оно налаже узајамно потпомагање, оно ујамчава личну и општу сигурност, оно чува светињу части, имена и слободе, оно је напредак за којим цео свет тежи. И после близу 2.000 год. свога благотворног рада на препорођају овога света упитајмо се, др. бр. са чиме смо му благодарили, или какву му пошту данас одајемо? Па за то, кад би било могуће да се опет врате у овај свет они велики црквени учитељи, они славни борци духовног и световног истинитог напретка, да ли би требало да полемишу непријатеље вере, или би било прече, да верне вери врате! Јер Св. веру Спаситеља света већ не напада безбоштво и руга јеретика, него незнање и небрига самих хришћана! И тако, најсветија вера Христа Спаситеља, која је у средини незнабожачких заблуда засијала као сунце међу облацима; која је у средини јеретичког трња процветала као ружа; која је при ужасима страшних гоњења славно победила та вера данас изгледа помрачена и слабо уважена у средини хришћанских друштава онде, где је у теорији истине требало све јаче да светли и на делу светости све боље да цвати!
Па и поред свега тога и ми заједно са незлобним Израиљћанином Натанаилом исповедамо; да је Христос син Божији, да је цар Израиљев! Али, ми не разумемо шта верујемо и ми не живимо као што верујемо. Ми верујемо Св. веру нашег Спаситеља и Господа, но ми смо у познавању вере слепи а на делу вере мртви, па за то наша вера и јесте непотпуна. Непотпуна у познавању, јер не знамо оно што верујемо; непотпуна на делу, јер не живимо као што верујемо, па с тога и јесте нужно, да се данас, на празник православља, поучимо у православљу с погледом на обе битне црте његовог карактера, с погледом и на веру и на дела почев као што је тело без духа мртво, тако је и вера без добрих дела мртва, каже Св. Апостол.
Кад је син Божији, Спаситељ света, сишао с неба на земљу дао нам је закон о томе, како треба да верујемо и шта треба да радимо. Па да би постигли вечно блаженство показао нам је два пута: један за познавање истине а други за чињење добрих дела. И овај двојаки закон јесте наша Св. вера, а хришћанин, који га потпуно не извршује јесте као болесник, који не може да иде. Ако хришћанин верује а не чини добра дела, његова вера није потпуна, па зато је преко нужно да знамо истине које садржи наука наше Св. вере и да чинимо добра дела, која нам налаже наша вера. Дакле ми треба добро да знамо оно што верујемо и треба да живимо као што верујемо.
Ми верујемо у Господа Исуса Христа, но да ли знамо чуда Његовог живота; да ли нам је позната истина Његове науке; да ли разумемо важност Његових страдања; да ли појимамо величину Његове славе? Ако све то добро не знамо, онда је Он за нас непознати бог. Хришћани имају Јеванђеље, но да ли су им познате јеванђелске заповести и догмати? Хришћани светкују празнике, но да ли знају какав је циљ цркве с тиме? Ми постимо, но да ли знамо дужности поста? Чувајући се од јела, да ли у нашем друштву ви-димо и уздржавање од страсти? Ми примамо Св. тајне, но да ли разумемо њихов благотворни уплив? И тако, ми имамо веру, но да ли смо богати и са познавањем и разумевањем вере? Кад хришћанин на сва ова питања узможе дати повољан одговор, тек онда ће бити прави хришћанин, јер вера, коју смо са крштењем добили, јесте само почетак вере. Она је као корен, који треба да расте, да цвати и да уроди богатим плодом у овоме земном рају Христове цркве. Почетак захтева напредак, корен тражи плод и вера хоће дела, јер је без њих мртва. Ми верујемо и у цркву долазимо, но колико пута у години? Ми постимо од јела, но да ли се од страсти уздржавамо? Ми се исповедамо, но да ли смо се са свима опростили, да ли смо из нашег срца искоренили сваку злобу и мржњу да ли смо престали грешити? Ми се причешћујемо, па примајући у себе тело и крв Христову да ли као хришћани и представљамо Христа Спаситеља, који је непријатељима праштао и за њих се Богу молио, који је био друг и добротвор сиротиње, који је мученички умро за благо и срећу општу? На ова питања нека свакоме његова савест одговори, али је већ крајње време да сваки од нас озбиљну пажњу обрати на своје хришћанске дужности које има према Богу, према себи и према ближњем; јер није далеко време „кад ће Господ послати анђеле своје и сабраће из царства његова све који чине саблазни и безакоња и бациће их у пећ огњену; а праведници засијаће као сунце у царству Оца њихова.1 Па зато, долазећи у цркву са вером за спасење наше душе. покажимо да смо и на делу хришћани. Чинећи добра дела ми их чинимо човеку, нашем брату, ми их чинимо Србину, ономе, који нам је најмилији. У Нојевом ковчегу пуних 40. дана живели су сложно и мирно лав и во, курјак и овца и једном се храном заједнички хранили, па зато и ми као људи и хришћани при нашем благовању не треба да заборавимо на нашу браћу, која се муче и злопате, јер је и Господ наш Исус Христос образовао од нас овај спасоносни ковчег да нас у име Његово спасе од светске покварености, давши нам заповед да љубимо један другог. У Нојевом ковчегу заповеда Господ животињи, да се слаже и узајамно потпомаже и животиња га слуша; и нама, људима, заповеда да љубимо један другог, да се узајамно потпомажемо, и ми ту божију заповед често не испуњавамо, ми, који имамо једну природу, једно име, једну веру и једнога Бога! Ми знамо, да нам је дужност да и наше непријатеље љубимо, но колико пута пријатељ не воле пријатеља, брат не мари за брата па зар често и деца не поштују родитеље, који су их родили? Дакле, ми слабо знамо оно, што верујемо, и ми врло често не живимо као што верујемо.
С тога је нужно да знамо, да се за чисту веру и добра дела траже од сваког хришћанина само две ствари: чист разум и непокварено срце. Разум за познавање истина и заповеди вере и срце за љубав према Богу и ближњему. И стари хришћани вазда су имали једно срце и једну душу. Но да ли је и код нас тако? Кад после потопни свет из велике гордости поче зидати вавилонску кулу са намером да се на небо попне, Бог се наљути и рече: хајде да сиђемо и да им пометемо језик да неразуму један другог шта говоре2 те тако сваки говораше другим језиком, не може се разумети и међу њима беше само шум, неспоразумевање и неслога. Па да ли и од данашњих хришћана сваки нема по један различан језик, или да ли међу њима није колико страсти толико и језика? И тако, да ли и наше друштво данас није као кула вавилонска а наша вера смеса језика? Јер име хришћанског друштва није име себичности, мржње и поцепаности, него пожртвовања, љубави и слоге.
Па зато и ја драга браћо не срамотећи вас ово говорим3 него да се не би старали само сваки за себе већ и за друге4 обраћам вашу озбиљну пажњу на следеће речи слова Божјег, које веле: Не износи лажних гласова и не пристај с безбожником. Не иди за множином на зло и не говори криво да се правда не изврне. Немој изврнути правде сиромаху. Безазленога и правога немој убити, дошљака не цвели. Поклона не узимај, јер поклон заслепљује окате и изврће речи правима. Шест дана ради а седми дан посвети Госиоду Богу на молитву5 . Па кад само тако радили будемо онда ћемо разумети оно што верујемо и живети као што верујемо; онда вера наша неће бити непотпуна, јер ће бити спојена са добрим делима и ондаћемо достојно и као истинити чланови цркве живети у цркви и ползовати се њеним поукама, постом и молитвом, исповешћу и Св. причешћем, што нас спроводећи кроз овај велики пост спрема, да радосно, са чистим срцем и чистом савешћу дочекамо и светли празник Христова васкрсења. Амин.
1. Мат. 13,
2. Бит. 11. 7
3. I Кор. 4, 14.
5. Фал. 2.4
6. Втор. 23, 1, – 12
