ПЕТА НЕДЕЉА
Мар. зач. 47 гл. 10 сш. 32-46.
Данашње Јеванђеље садржи: прво: Спаситељево предсказивање (ово је по трећи пут) о његовом страдању и смрти; друго: потраживање првенства од стране Заведејевих синова и т реће: саветовање Спаситељево услед негодовања осталих десет Апостола.
Спаситељева предсказивања јасно показују сва његова страдања, смрт, тридневно лежање у гробу и васкрсење. Ово треће и најјасније предсказивање Марко описује скоро онако исто као и Матеј1 осим што је само на неким местима мало опширнији. О овоме предсказивању говори и Јеванђелист Лука.2 Својим одговором на Јаковљево и Јованово потраживање Спаситељ нас учи ко је достојан небеског царства. А својим саветом, који је изазвало негодовање осталих ученика, показује нам начин, помоћу кога сваки хришћанин треба да се уздиже на висину истините славе и светости:
У оно време узевши, Исус дванаесторицу, поче им казивати о свему што ће се с њиме догодити.
Кад је Спаситељ ишао у Јерусалим да страда он и по трећи пут говори ученицима о својим страдањима. Он им је о томе и пре говорио3 но сад говори јасније него пре. Сасвим јасно о својим страдањима и смрти. говори само ученицима зато, што су само они били спремни да чују овако узвишене и велике тајне, које им јасно открива да их убеди, да је он истинити Бог и да се сам добровољно предаје на муке и страдања. Међутим Спаситељ је и народу предсказивао о овоме, говорећи: као што је Јона био у трбуху китовом три дана и три ноћи: тако ће бити и син човечији у срцу земље три дана и три ноћи.4
Ево идемо у Јерусалим и син човечији предаће се главарима свештеничким и књижевницима и осудиће га на смрт и предаће га незнабошцима. И напураће му се, и биће га, и попљуваће га, и трећи дан устаће.
Ово се пророштво испунило кад Првосвештеници, старешине и цео синедрион одговарајући, рече: заслужио је смрт5 па га затим „предадоше незнабожцима“ тј. понтиском Пилату и његовим војницима6 који му пљуваше у лице, и бише га по лицу а једни га и шамараше,7 затим га скидоше и обукоше му црвену кабаницу, (место царске порфире) и оплетавши венац од трња, метнуше му на главу (место царске круне,) и дадоше му трску у десницу (место скиптра); и клекнуше на колена пред њим и ругаху му се говорећи: здраво, царе Јудејски! И попљувавши га узеше трску и бише га по глави… и распеше га између два разбојника.8 Но после три дана анђео са гроба рече мироносицама: не бојте се; јер знам да Исуса распетога тражите. Није овде; јер устаде као што је казао. Ходите да видите место где је лежао Господ.9 Кад је Господ Спаситељ предсказивао ученицима најпре жалосне догађаје који ће наступити онда их теши својим предсказивањем о своме васкрсењу. Но ученици ово последње нису разумели, јер да неко некога васкршава зато су и слушали а то су и сами видели, али да неко сам себе васкрсне, то нису ни чули ни видели. Гледајући на човечанска дела Исуса Христа ученици су веровали у његова страдања и жалили су га; но) кад су се опет сећали његових божанских дела, онда су сумњали даће он страдати, па за то су и ово његово предсказивање о последњим данима његовога живота на земљи сматрали као и остале приче, па зато они ништа од тога не разумеше шта им се говори.10
И дођоше пред њега Јаков и Јован синови Заведејеви, говорећи: учитељу, хоћемо да нам учиниш оно, за што ћемо те молити. А он им рече: шта хоћете да вам учиним? А они му рекоше: дај нам да седнемо један с десне стране теби а други с леве, у слави твојој.
По Матеју11 ово су првенство Заведејеви синови тражили од Спаситеља преко њихове матере, а по Марку сами. Ова привидна несугласица изравњава се тиме, што ученици не смејући да се сами са оваким питањем обрате на Спаситеља молили су матер, да га она за то пита. Но јеванђелист Марко, који се свуда одликује краткоћом, не спомиње овде матер Заведејевих синова, прво, да би био краћи а друго што је знао, да је ова жеља била Јаковљева и Јованона те је и мати говорила оно, што су јој синови казали да говори. Међутим узрок је овоме питању у томе. што је спаситељ ученицима обећао: да ће они (ученици) кад син човечији седне на престолу славе своје, такође сести па дванаест престола и судити на дванаест колена израиљевих12 а као што и Лука13 сведочи, сви су тада држали, да ће Христово царство бити земаљско. Но колико ли је горку успомену овога славољубивог тражења осетио један од ових ученика (Јован) кад је стојећи испод Спаситељевог крста гледао два распета разбојника са леве и десне стране јудескога цара.
А Исус им рече: не знате шта иштете: можете ли пити чашу, коју ја пијем, и крстити се крштењем којим се ја крстим?
Спаситељ им вели, да не знају шта траже, јер су они у овоме царству очекивали одмор и уживање разумевајући некакво земаљско царство. Овде чаша означава страдања а крштење смрт Спаситељеву. Но са овим речима Христос је још и то казао: да ко не буде учасник његовог страдања тј. ко не буде живео његовим животом тај не може бити учасник његовог царства тј. вечног блаженства.
А они му рекоше: можемо. А Исус им рече: чашу дакле коју ја пијем испићете, и крштењем којим се ја крстим, крстићете се. Али да седнете с десне стране мени и с леве, не могу ја дати него којима је спремљено.
Желећи силно да им се испуни што су тражили, ученици све обећавају па и ако Спаситељево питање нису разумели. Но истина је да се и Христов одговор на њима испунио; јер је Јаков попио чашу тешких страдања и крстио се крштењем крви за Христа, почем у оно време цар Ирод подиже руке да мучи неке од цркве, и погуби мачем Јакова брата Јованова14 а и Јован је свој дуги живот провео у мукама и тешком страдању.15 Међутим Спаситељ им не обећава тражена места и вели, да им иста не може дати, али не за то, што их он збиља не може наградити као своје последоваоце, јер би то било противно јасној науци Св. Писма;16 нити опет износи овде себе као нижег од Оца, као што Аријани мисле, јер је на дру гом месту казао ја и Отац једно смо17 , него овде говори као човек а као Бог казаће праведницима на страшном суду: примиtе царство које вам је приправљено од постања света.18
И чувши то десеторица (остали ученици) почеше се срдити на Јакова и Јована.
Заиста овде изгледа чудноват овај појав, јер се види: неразумевање, славољубље и негодовање међу Апостолима, тим изабраним сасудима које је Бог из целога света избрао.19 Но то ипак не треба никога да зачуђава, јер су и Апостоли били људи, прости рибари и неписмени20 па ипак њих је Бог изабрао за проповеднике јеванђеља.21 Дакле, у то време такви су били апостоли, али после Христовог васкрсења и кад им је Спаситељ отворио ум, да разуму Свето писмо22 и кад је Дух свети сишао на њих у педесети дан онда почеше говорити разним језицима, прорицаху и испунивши се Божијом благодаћу, постадоше премудри и савршени, пуни врлине. И Спаситељ Исус Христос знајући, да Јаков и Јован траже првенство за то, да би били старији од осталих ученика, одбија ту њихову намеру као идолопоклоничку и затим учи, како се у хришћанству добиј а првенство.
А Исус дозвавши их рече им: знате да кнезови народни владају народом и поглавари његови управљају њим. Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде већи међу вама, тај нека вам служи; и који хоће први међу вама да буде, тај нека буде свима слуга. Јер и син човечији није дошао да му служе, него да служи и да да. душу своју у откуп за многе.
Дакле у хришћанству првенство се добија: смерношћу, послушношћу и пожртвовањем, па за то Спаситељ себе и наводи за пример.
1. 20, 17.
2. 18,31
3. Мар.18,31 и 9,31. Мат16,21 и 17,22. Лук. 18,31 и 9.22
4. Мат. 12,40
5. Мат. 26, 65, 66
6. 27.2.
7. 26,67
8. Мат. 27. 18-38.
9. 28,5-6.
10. Лук. 18,34
11. 20,20
12. Мат. 19,28
13. Лук. 19,11
14. Дел. Ап. 12,1, 1-2
15. Откров. 1,9
16. Мат. 25,31-40. Јов. 5. 22-30
17. Јов. 10,30.
18. Мат. 25,34
19. Јов. 15,19
20. Дел. Ап. 4,13
21. I. Кор. 1,29
22. Лук. 14,45
БЕСЕДА НА ПЕТУ НЕДЕЉУ ВЕЛ. ПОСТА.
У име Оца и Сина Св. Духа
Побожна браћо!
Савет који је Господ у данашњем Јеванђељу дао својим ученицима има ту цел, да их поучи смерности па им за пример наводи не само своју смерност већ и своју неограничену љубав према на ма, па зато и каже: И син човечији није дошао да му служе него да служи и да душу своју да и откуп за многе. Смерност је дакле нераздвојна од љубави према ближњем. Јер збиља, кад видимо где цар царева, творац неба и земља, свемогући Бог, коме се анђели клањају, служи људима и пере ноге својим служитељима, онда зар можемо имати још јачег и јаснијег примера смерности? И може ди нас ма шта друго јаче од овога примера убедити, да треба да избегавамо гордост и да се одликујемо у смерности?
Кад су, као што смо у данашњем Јеванђељу видели, Јован и Јаков тражили од Спаситеља првенство и старешинство, они су тиме показали и знаке гордости; а кад су се опет остали десет Апостола наљутили на овако Јованово и Јаковљево потраживање, они су својом љутњом и негодовањем показали знаке зависти, а завист је недостатак љубави; па због тога и Спаситељ у науци о смерности спојио је и науку о љубави, како би не само ону двојицу већ и осталих десет Апостола поучио.
Но Спаситељеве речи нису смерале само на поправку његових ученика, него и на спасење свију хришћана. Због тога је и Господ спојио у овој својој науци оба примера: о смерности и о љубави како би цео свет научио, да су ове две врлине нераздвојне као и сунце од светлости, и ватра од топлоте, као и тело од тежине.
Љубав према Богу обухвата свог човека, јер смо дужни да Бога љубимо свим срцем, свом силом и свом помишљу, а за љубав према ближњем одредио је Бог за меру: једнакост, јер нам вели: љуби ближњег као себе самог. Љубав дакле према ближњем спојена је са смерношћу, јер ако у човечијем срцу нестане љубави одмах и у памети човечијој нестане смерности, а где нема смерност, ту нема ни љубави.
Кад по заповести Божијој љубимо ближњег, ми све оно што радимо за себе сасвим смо вољни, да то урадимо и за нашег ближњег. И тако, кад ближњег љубимо као себе саме, онда је немогуће да нам се прохте, да од ближњег узмемо првенство; немогуће је да нам се прохте, да ради наше части хоћемо његово, понижење. А кад тражимо првенство над ближњим, кад се љутимо, на онога, који нам то неда, кад негодујемо против онога, који неће да нам се клања и кад хоћемо, да људи мисле да смо ми виши од других људи, онда ми не љубимо ближњега као себе, већ, себе љубимо више него ближњега. Кад дакле у срцу нашем нема довољно љубави према ближњем, онда и у разуму нашем нема смерности.
Смеран човек и ако је благородан, и. ако је богат или на високом положају, и ако друге надмашује и по мудрости и по свему, он ипак никад не заборавља да је земља и прах, као и остали људи, па не само што не тражи првенства већ увек хита да друге почаствује јер их, као своје ближње, љуби као и цебе самог па им од свег цпца и жели оно, Што и себи самом, Но кад човеком овлада гордост онда он врло слабо помишља, да је свакоме смрт на прагу и да после смрти све земаљско као сан пролази.
Због тога, др. бр. угледајмо се на нашег Господа и Спаситеља, јер он и ако је имао да изнесе за пример олике величанствене и божанске црте своје, ипак вам показа само смерност, говорећи: Научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен у срцу.1 И заиста, Он, свемогући творац кога анђели славе, узима облик свога створа, бива човек! Он као дете плаче у витлејемским јаслама; он као пријатељ пролива сузе на Лазаревом гробу; он као страдалник оплакује варош Јерусалим: као уморан и жедан седа поред самарјанског студенца и као дремован спава у лађи! Он пун милосрђа дружи се са грешницима; Он, најсветији, повлачи се на суд као кривац и као злодјеј разапиње се на крсту међу разбојницима и напо-слетку умире и сахрањује се као да је смртан! Ово је дакле Бог, али не по милости као што су идолопоклонички богови, већ Бог по природи, Бог истинити који је постао и човек ради човечијег спасења показавши нам тиме највећи пример смерности. Ова велика и неизмерна смерност нашег небеског учитеља произишла је из љубави и ту истину посведочава сам Бог кад каже: да му је свет тако омилео, да је и сина свог јединородног дао, да ниједан који га верује не погине, него да има живот вечни2 и ову је љубав Спаситељ највише посведочио, кад је себе на смрт предао за спасење света,3 јер и сам каже: кад ко душу своју положи за пријатеље своје, онда од те љубави нико веће нема.4
Из свега овога дакле јасно се види, да је врло тесна веза између љубави н смерности; јер уколико је већа љубав утолико је већа и смерност; и, да нигде нема љубави без смерности нити смерности без љубави.
Кад би се, др. сл. љубав и смерност налазили свагда у.срцима свију људи, онда више не би било мржње ни оговарања, не би било лажи ни лукавства, не би било тираније нити би се икад чуло за крађу и убиство. Онда би грађани са радошћу слушали своје старешине и покоравали им се, а старешине и власти уопште бринули би се о грађанима као добри родитељи о ваљаној деци. Онда, би у варошима био мир; на пијацама владала би истина; у друштву искреност, у радњама правда и у црквама побожност да, тада би земља била као рај, свет би био као небо а људи би били земаљски анђели!
Но ко од нас др. сл. не жели овако стање? А кад ово опет зависи од нас, јер заиста сваки човек може имати довољно и љубави и смерности, онда угледајмо се на нашег Спаситеља и Господа, подражавајмо његовом животу и слушајмо његову науку па ћемо далеко од сваке гордости, као највећег греха, и на земљи бити блажени и благословени а на небу спасени и међу изабранима во вјеки вјеков. Амин
1. Мат. 11,29
2. Јов. 3,16
3. Дел. Ап. 10,38
4. Јов. 15,13
