НЕДЕЉА СВЕТИХ ОТАЦА
Јов. зач. 56. гл. 17. ст. 1-14.
Ово Јеванђеље садржи првосвештеничку молитву Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа и то: 1) о себи; 2) о својим ученицима и 3) о свима верујућим. Ова Спаситељева молитва опширнија је од свију молитава које је Господ на земљи учинио. Била је ноћу и пред ученицима, како би им показао, да и последње време свога бављења па земљи свечано посвећује благоволењу и умилостивлењу Оца небеског. Ова молитва показује нам не само силну и велику Спаситељеву љубав како према ученицима тако и према свима вернима, него и особито заузимање и старање о спасењу свију разумних створења,
Ову је молитву свршио Господ после своје последње опроштајне беседе, коју је говорио ученицима и коју је почео у дому где је тајну вечеру држао,3 продужио на путу у Гетсиманију,2 и свршио вероватно пред прелазом потока Кедрона долазећи тим путем у Гетсиманијску башту.
У време оно, подиже Исус очи своје на небо и рече: Оче, дође час; прослави сина твога да и син твој прослави тебе.
Спаситељ овде, као човек, подиже очи своје к’ небу, да би нам тиме показао: прво куда треба да се обраћамо при молитви и друго, да се увек треба молити Богу за све нужде и потребе. Искупитељ је дакле дошао не само да нам себе покаже и да сврши дело искупљења, него да нас и врлини научи и то не само речима већ и делом. У овој молитви Спаситељ више пута повторава реч Оче и то један пут са придевом праведни. А пошто Отац према Сину стоји у сасвим другом одношају а не као према вернима, то и Христос кад га назива Оцем разуме га искључно као свога Оца, па зато у овој молитви ни један пут не каже: Оче наш, као што је тако заповедио ученицима да говоре кад се Богу моле.3 Будући је дошао час тј. време његовог страдања и смрти он моли Оца да га прослави овде на земљи његовим страдањима за спасење света и то: 1) примајући жртву, коју он на крсту приноси, као умилостивљавајућу и оправдавајућу, као довољну за спасење света и 2) давајуће знаке с неба, који ће посведочити да је распети на крсту заиста јединородни Син Божији,4 који опет долази с десне стране Оца где је и пре ваплоћења био.5 Овако се Спаситељ нарочито молио зато, да верни не би ослабили у вери, гледајући како грешни људи муче и разапињу Спаса васељене, за кога и Апостол Павле каже: Ми проповедамо Христа разапета, Јудејима саблазн а Грцима лудост. Спаситељеву молитву Отац је испунио, јер баш кад је на крсту страдао, црквена завеса расцепила се на двоје, сунце је помрчало, земља се затресла, камење је попуцало, а гробови се отворили и многи су мртви васкрснули. Због тога народ, кад виде шта би врати се бијући се у прси своје,6 и говорећи: Заиста овај беше Син Божији.7 У овој молитви важно је још и то, што је само Син, као раван Оцу, могао казати, Прослави Сина твога да и Син твој прослави тебе тј. својом славом. Под прославом Сина помоћу Оца и Оца средством Сина разуме се њихова слава уопште, која се јавља у искупљењу људског рода средством синовљеве смрти и очине љубави према сину и према човечанству.8
Као што си му дао власт над сваким телом, да свему што си му дао живот вечни да им.
Отац је дао Сину сваку власт и овде на земљи као што је имао и горе на небу, а на небу тј. пре ваплоћења, имао је такву власт да је све њиме Сином постало и без њега није ништа постало што год је иостало.9 На земљи дао је Отац Сину над свима народима такву власт, да га сви славе као што и пророк вели: и даћу ти народе у наследство и кројеве земаљске теби у државу10. Пошто је Син творац као и Отац, то је заиста и раван Оцу у свему па и са божанском влашћу над васељеном, а особито над људским родом дао је Отац Сину особиту власт као искупитељу човечанства. Но та се власт нарочито односи на оне који верују Сина, за које се и Спаситељ моли Оцу и којима ће и дати живот вечни, јеп се сви неће ползовати науком Богочовека. Ову дакле власт разуме Спаситељ и после васкрсења као своју, па и ако је исту имао и као оваплоћен на земљи.
А ово је живот вечни, да познају тебе једнога истинога Бога и кога си послао Исуса Христа.
Ове речи јавно показују да вечни живот и спасење зависи од познавања једног и истинитог Бога и вере у Исуса Христа. Ово познавање опет састоји се у искреном и срдачном признавању истинитог Бога, у искреном обожавању и прослављању истог и у тачном испуњавању Божије воље, која је исказана у његовим Св. заповестима. Овде је још реч о познавању Бога преко Исуса Христа, а како спасење зависи од признавања обојих лица, и Оца и Сина, следује, да је и Син раван Оцу у свему, као што то јеванђелист на другом месту и врло јасно посведочава, говорећи: Он је тј. Исус Христос, истинити Бог и живот вечни11.
Ја тебе прославих на земљи и сврших посао, које си ми дао да радим.
Син је на земљи прославио Оца тиме, што је објавио његову величину међу људима, јер сву славу својих чуда и своје божанске науке он је увек своме небеском Оцу одавао. Његово пак дело на земљи било је, да људе упозна са истинитим Богом, да покаже људима како треба да се односе према Богу, према себи самима и према ближњима и да принесе искупљујућу жртву за спасење људског рода.12 И ово своје дело Спаситељ, као што се види из ове молитве, сматра за свршено, јер се већ налази уочи своје смрти, па зато и каже:
И сад прослави Ти мене Оче, у тебе самога славом коју имадох у тебе пре него што свет постаде.
И сад тј. пошто свршавам своје дело на земљи. Ове речи изговара Спаситељ у овој својој озбиљној молитви пред Оцем својим па тражи да га (и као човека) Отац као и себе прослави славом божанском којом се славио пре свога оваплоћења и пре створења света, од вечности. И тако, Господ Исус Христос и овом приликом јасно каже, да је једнобитан, равносилан, вечан и у свему раван Оцу, а ова свечана и озбиљна исповест Христова треба сваког искреног човека да увери о Спаситељевом божанству.
Јавио сам име твоје људима, које си ми дао од света. Твоји су били па си их мени дао и реч твоју одржаше.
Дакле осим Јудеја и Идолопоклонике од света упознао сам са Тобом, твојим својствима и делима и то потпуно и савршено, како би те знали као једног и истинитог Бога. Хо овде Спаситељ нарочито мисли на своје Апостоле, који су се по Божијем упутству оделили од света и сјединили са Христом као његови ученици13, па верујући у њега испунили су и Очину вољу и реч одржали, јер су и словом и делом примили учитељеву науку, која је и Очина.
Сад разумеше, да је све што су од мене чули, Твоје. Јер речи које си дао мени, дадох им; и они примише и истински познадоше да од тебе изиђох и вероваше да си ме ти послао.
Тј. за све су дознали из науке, коју су од мене чули и научили, и ја сам их јасно учио да је све што им говорим твоје и они су то искрено примили и усвојили, па због те и такве вере њихове,
Ја се за њих молим, не молим се за свет, него за оне које си ми дао јер су твоји.
Спаситељ се за ученике моли Оцу као човек, а ова нарочита молитва за њих сасвим је умесна, јер строге пробе и кушања и страшна гоњења ученика Христових отпочела су јавно још од онога часа, кад се њихов учитељ одвојио од њих па је за то и била веома потребна Божија помоћ, но за то се Спаситељ нарочито и моли за њих. O тим опет не треба мислити, да Господ остали свет презире јер се у другим приликама и за свет дуго молио, а то чини и сад знајући да ће га многи из света веровати. Осим тога овај свет никад неће заборавити онај који му је толику пажњу поклонио, који је и себе на жртву принео ради спасења света и који је издишући на крсту молио се Оцу и за своје убице.14
И моје све је твоје, и твоје моје; и ја се прославих у њима.
И ове речи јасно показују да је Син раван Оцу у свему. Рекавши све је твоје Христос је казао, да су ученици били очини и онда, кад их је њему дао. Но да се не би мислило, да Отац има више силе и власти од Сина, Спаситељ додаје и твоје је моје, сведочећи опет тиме, да су ученици били његови и пре него што му их је Отац дао, а да су и после тога, као и пре били и Очини и тако они су њих обојице. Сам ред ове молитве јасно показује, да се горњи текст односи на ученике за које се Господ и моли, а може се још односити и на науку, али никако и на лична својства Божија као што католици хоће при своме доказивању о происхођењу Духа Светог и од Сина.
И више нисам на свету, а они су на свету и ја идем к’ теби. Оче свети, сачувај их у име своје: њих које си ми дао да буду једно као и ми.
Кад се Спаситељ овако молио своме Оцу, дело искупљења већ се свршавало, час његове смрти већ је био наступио и тако он се телесно већ удаљавао од света. Но пошто његова наука треба да се распрострањава по свету од стране његових ученика и то све донде, док се сви не просвете и док не буде једно стадо и један пастир ученицима је била нужна заштита, утеха и Божија помоћ што су све и добили при силаску Св. Духа. А пошто је Спаситељ другом приликом казао, да своје ученике шаље у свет као овце међу курјаке,15 зато сад моли Оца, да их он својом благодаћу штити и храбри према великим искушењима, опасностима и страдањима на којаће наилазити проповедајући његову науку. С тога дакле и јесте нужно, да их Отац узме под своје нарочито очинско закриље, како би средством вере у Христа били сједињени и љубављу међу собом, јер ће их, као што на другом месту каже, народи само по томе познати да су његови ученици16, па зато и да буду једно као Отац и Син што су једно.
Док бијах с њима на свету, ја их чувах у име твоје, оне које ми он дао сачувах и нико од њих не погибе осим син несрећни, да се испуни што је писано.17
Тј. Јуда издајник. Јуда је погрешио по својој слободној вољи, но да је се после учињеног издајства искрено покајао, као и Петар, он би могао добити опроштај као што га је и Петар добио. А оно што је новце враћао и обесио се, није доказ искреног кајања већ узнемирене савести што и без кајања може бити.
А сад к’ теби идем и ево говорим на свету да имају радост моју испуњену у себи.
Ове посдедње речи показују крај и цел молитве, да се ученици радују због свога учитеља знајући, да их и после његовог одласка са света чува и брани Бог и Отац небески.
1. Оних, који су на првом васионом сабору заступали Христово божанство против арија.
2. Јов.13.31
3. Јов.14.31
4. Мат.6,9
5. Јов.11,14
6. 1,18
7. Лук.23.48
8. Мат.27.54
9. Јов.3.16
10. 1.3 и Колош1.16
11. Пс.2.8-12
12. Јов.1,20
13. Јов.19,30
14. Јов.6,44
15. Лук.23,34
16. Мат.10,46
17. Мат.23.35
БЕСЕДА НА НЕДЕЉУ СВЕТИХ ОТАЦА
Иштите и даће вам се, тражите, и наћи ћете, куцајте, и отвориће вам се.
Све што је Господ Ис, Христос радио док је био на земљи, радио је др. сл. за то, да и нама остави пример својих дела, на која треба да се угледамо. Па тако и Спаситељева молитва коју смо у данашњем Јеванђељу чули, јесте пример савршене и свете молитве за нас. У овој молитви, коју је Господ Спаситељ као човек, а у очи свога страдања свршио, налазимо: 1) прослављање, 2) благодарење и 3) молитву к’ Оцу небеском и за ученике и за цео свет.
Прослављање као и благодарење, а исто тако и молитва врло су нужни, јер посредством њих ми добијамо не само спасење него и све остало што је нужно нашој души и телу.
Бог је створио небо, и земљу, и море и све што је у њима; он је дао сунце. месец и звезде: он даје ваздух и кишу; он нам је дао живот; он нам даје и земаљске производе. Бог је створио и нас и нашу душу; дао нам је очи да гледамо, уши да слушамо, језик и уста да говоримо, руке да радимо и ноге да ходимо. Напослетку Бог је постао и човеком, да би се човек сјединио с Богом. Он је страдао на земљи, да би човека попео на небо и страдао на крсту, да би човека увео у вечно царство и за све то зар човек може а да Бога, свога Оца и највећег добротвора, не слави и не прославља? За ову дужност знали су сви праведници и пре нас. Тако и Авељ је славио Бога и принео му жртву благодарности. Епох и Ноје, Аврам и Исак, Јаков и Јосиф пуни наде на Бога исто то су чинили. Но доцније су људи били доста небрежљиви према овој њиховој светој дужности, па због тога је Бог на брду Синајском и дао закон узаконивши и жртве за опроштај грехова људских, па кад је човек по каткад због своје слабости и заборављао на ову своју дужност, закон га је на то опомињао. Но сад су престале жртве, јер је установљена бескрвна жртва тј. тајна причешћа и жртва прослављања, благодарења и молитве за коју нам ево и Спаситељ примером претходи. Тако он нам је казао начин молитве кад је рекао. Кад се молиш уђи у собу своју и затвори врата па се помоли Оцу своме који је у тајности; и Отац твој који види тајно платиће ти јавно.1 За тим нам је показао и пример оставивши нам молитву Оче наш.2 А да би нас још боље уверио да треба Богу да се молимо, Спа ситељ се и сам више пута Богу молио3, па и ако као Бог није у томе имао нужде. Због тога дакле молитва и јесте најпреча и најсветија дужност свакога хришћанина.
Но зар многи од нас, др. бр. и данас не занемарују ту дужност па и ако је с њоме тесно скопчана свака појава нашега живота! Зар није истина да ми при свакој несрећи и жалости подижемо руке к’ небу? Кад смо у невољи и опасности зар не кажемо: Боже спаси и помози? Па и при сваком другом добром делу, зар се ми не обраћамо к’ Богу налазећи само код њега сигурну помоћ и заштиту, јер к’ Богу може да приступи и богат и сиромах, и господар и слуга, и научен и прост и сваки човек уопште, па зато Спаситељ и вели: Иштите, и даће вам се, тражите и наћићете, куцајте и отвориће вам се4. И заиста ми знамо, да су сви нашли помоћи, који су је од Бога тражили, и то не само праведници него и грешници, па чак и разбојник на крсту рекавши само: Господе, опомени ме се кад будеш у царству небеском.5
Но може рећи неко, да се више пута молио Богу за нешто, па му молитва није примљена; што је тражио није добио? Али ко зна, да ли је та молитва била онаква, каква је требала да буде? Да ли се молиоц одликовао смерношћу и побожношћу и да ли је тачно одговорио својим хришћанским дужностима и према Богу и према ближњему? Но рецимо и да је, па ипак му Бог није дао оно, што је тражио. Али, да ли то потраживање не би молиоцу било од штете уместо да буде од користи, јер ми видимо само оно што је пред нама а шта ће бити и шта може бити то не знамо? И дете више пута тражи нож да се игра, па често и плаче што му не дамо, па ми ипак не испуњавамо детиње тражење јер га нож може убити. Исто тако ради и Бог јер он зна и оно шта ће и убудуће бити, па кад наше потраживање иде на штету наше душе и нашег живота, он нам га и не испуњава, а често куша и наше постојанство и веру у њега. С тога, др. сл. молитву не треба никад заборављати, али треба знати и то, да молитва не сме бити таква, да је уста говоре а душа не чује, јер истинита молитва из душе почиње па или ту и остаје, или се још и устима изражава. Апостол каже: Молићу се Богу духом, а молићу се и умом; хвалићу Бога духом, а хвалићу и умом.6 Но колико ли се пута наша молитва јако разликује, па често и не личи на истиниту молитву! Јер колико ли нас долазећи у цркву на молитву доноси собом само тело, а душу и срце оставља код куће,
или на пијаци или у дућану или при светским забавама? Други се опет моле Богу, говорећи: И остави нам долги нашја, јако же и ми остављајем должником нашим а чим из цркве изађу они траже пута и начина како ће се осветити својој браћи, која су их за нешто увредила! Неки опет каже: И избави нас од лукавога а чим из цркве изађе он одмах замишља дела лукавога демона, па хита или да обмане, или да оговара или криво да се закуне? Но овака молитва није молитва која помаже, него која одмаже, као што и пророк вели: И молитва његова нека буде грех.7
Па зато, др. бр. кад се човек моли Богу он треба да обрати особиту пажњу, да чује уво његово оно, што говоре уста његова, да осећа душа његова што изговара језик његов и да мисли разум његов о ономе, што он у молитви на Бога упућује, и онда у истини значи, да је човек ушао у своју собу и затворио врата тј. да је при молитви и срцем и душом, и устима и разумом био одан к’ Богу удаљивши од себе све светске и земаљске бриге. Таква молитва доноси човеку опроштај грехова и благодат и милост човекољубивог Бога, ко ме нека је слава ва веки веков. Амин.
1. Мат.6.6
2. 6,9
3. 14,22.Лук11,1
4. Мат.6,8
5. Лук.23,42
6. И. Кор.14.15
7. Пс. 109.7
