НЕДЕЉА СЛЕПОГА
Јов. зач, 34. гл. 9. ст. 1-38
Данашње Јеванђеље говори о томе, како је Спаситељ слепоме од рођења даровао вид и како су се, због тога Фарисеји јако озлоједили на Спаситеља. Дати слепоме од рођења вид јесте велико и изванредно чудо које надмашује све природне силе. Но, докле је њега извршила свемоћна сила Богочовека, дотле је злоба и завист пакосних Фарисеја показала јавно озлојеђење против човекољубивог Спаситеља, а због милосрђа које је према слепоме показао давши му вид. Богочовек је дакле (дао вид слепоме а пакост је ослепила окате)!
У оно време, пролазећи, Исус виде човека слепа од рођења.
Као што се из 14-тог стиха овога Јеванђеља види, Господ је овоме слепом од рођења, дао вид у Суботу и то нашавши га пред вратима храма у коме је баш пред овим догађајем јасно казао Фарисејима, да је он Бог, те су га због тога хтели камењем убити1. Слепи је седео пред вратима храма, и сам казивао да је слеп од рођења, па зато:
И запиташе га ученици његови говорећи: Рави ко сагреши, да ли овај или његови родитељи, те се роди слеп?
Јудеји су мислили да су несреће свакога човека последице његових личних грехова2 , па зато и Апостоли кад су чули да је овај слепи од рођења слеп, зачудили су се знајући, да пре рођења није могуће погрешити. Међутим да је се због родитељских грехова родио слеп, и то се није слагало са општим мишљењем, па зато су са чуђењем питали учитеља о узроку слепоће. Но Фарисеји, који су веровали у сеобу душа после смрти,3 веровали су, да је се овај први пут родио са видом, па је се због грехова, а после смрти опет родио али слеп, и то су сматрали као казну за грехове у првом његовом животу. Но, Спаситељ својим одговором каже, да су оба наведена мишљења неумесна и погрешна јер,
Исус одговори: нити он сагреши ни родитељи његови, него да се јаве дела Божија на њему.
Грех је непосредни узрок свију несрећа на свету, а лични грехови доносе собом као природну последицу несрећу самоме грешнику. Но, и оваке несреће не треба сматрати само као казне, већ и као поуке које смерају на поправку грешника, као што и Апостол каже: „кога љуби Господ онога и кара, а бије свакога сина, кога прима“.4 Дакле, и у овом случају слепоћа није последица личнога греха, па ни греха родитеља слепога, већ греха у опште због кога је и одређено, да се у време људскога искупљења јави на овоме слепом дела Божија. Ова дела Божија у томе су, што се на слепоме показује Спаситељево свемогућство, које је слепоћу претворило у вид, а показује се и творачка сила Христова, која од земље и пљуванке прави као а од њега здраве очи. Но, при овоме чуду посведо чавају се дела Божија и тиме, што Спаситељ и сада од земље ствара слепоме очи, тај најдивнији део човечијег тела, а Свето писмо учи нас, да је човек од земље и створен.
Мени ваља радити дела онога који ме посла док је дан; доћи ће ноћ, кад нико неће моћи радити.
Спаситеља је послао Отац, и он каже да има да оствари дела очина, тј. она која ће га показати равна Оцу. А та дела Спаситељ ради док је дан тј. за време свога живота на земљи и то свакога дана неизузимајући ни Суботе, јер и Отац у Суботу истина, да је престао од стварања света али није престао и чинити добра свету. Под именом ноћи разуме своју телесну смрт и одлазак са света, и у опште разуме код човека стање после смрти, у коме не може лично нико ништа за своје спасење учинити, јер после смрти престаје вера, нема кајања. Значајно је, што Спаситељ не каже: „доћи ће ноћ, кад ја не могу радити,“ већ: „кад нико не може радити“ тј. од људи, јер он и после вазнесења и до данас и увек је радио и радиће као Бог и Спаситељ човечанства. И тако, под даном разуме се и наш живот кад треба да радимо за своје спасење, а под ноћи наше стање после смрти, кад нећемо моћи ништа урадити у корист свога спасења.
Док сам на свету, видело сам свету:
Не само као Бог, који је свету дао и сунце и звезде, који је људима и животињи дао очи, већ и као човек који ходи по земљи, светлост је свету, јер су у њему усредсређене све врлине. Ову истину посведочава он целим својим животом и делима па најзад и речима кад каже: ко ме од вас може прекорети ма за какав грех!
Рекавши ово, пљуну на земљу и начини као од пљуванке и помаза калом очи слепоме. И рече му, иди уми се у бањи Силоамској (значи послан). Отиде дакле и уми се и дође гледајући.
За исцелење слепога, од рођења Господ је употребио три материјалне стихије: пљуванку, као и силоамску воду, али ни једна од њих није могла дати вид слепоме, јер није требало лечити очи, већ створити очне органе човеку који се и родио слеп дакле требало је извршити дело које је само Богу могуће. Не треба мислити да је Спаситељ из нужде употребио поменуте три материје, јер као што је могао Вартимеја са речју да излечи рекавши: Иди, вера твоја, спасла те је,5 тако је исто могао и слепоме дати вид, него је тиме показао, да је он човеков творац. Као што је при створењу узевши земљу створио од ње тело човечије, тако и сада од земље ствара очи човеку. Онда је дунуо у земљу и човеку дао живот, а сада је пљунуо у земљу и човеку дао вид. Међутим шаље слепога у купатило, да би се тиме показала његова тврда вера и послушност.
Силоамски извор био је при подножју Сиона, а око њега био је некада царски врт,6 у коме је била и једна кула7 ради сигурности како места тако и извора. Из овога извора, који је био сладак и велики, пуњено је такозвано, и горње и доње силоамско купатило,8 које у овој прилици представља бању крштења; јер као што је слепи од рођења оправши очи у овој бањи отишао од ње здрав и са видом, тако и крштени изишавши из крстионице излази чист од грехова и обучен у светлост божије благодати.
А суседи и који га беху видели пре да беше слеп говораху: није ли ово онај што сеђаше и прошаше? Једни говораху: он је; а други: налик је на њега. А он говораше: ја сам.
Пошто је овај слепи био познат свима као слеп од рођења, природно је, да је његово исцелење побудило велико чуђење код свију. Но, с друге стране то опште чуђење и довело је Христове непријатеље у врло тежак положај, јер сада ни са чим нису могли одрицати истинитост натприродног исцелења. Међутим и јеванђелист нарочито спомиње да је слепи седео и просио хотећи тиме да каже, како је био и сувише сиромах па га је Спаситељ ипак помиловао давши му вид и не гледајући на његово убого стање, а тиме нас учи, да према сиромасима и остављенима будемо милостиви.
Тада му говораху: како ти се отворише очи?
Из ових речи види се, да су слепоме и саме трепавице биле затворене.
Он одговори и рече: човек који се зове Исус начини као и помаза очи моје и рвче ми: иди у бару Силоамску и уми се. А кад отидох и уми се, прогледах. Тада му рекоше: где је он? Рече: не знам.
Слепи одговара кратко и јасно, самостално и истинито, ко му беше лекар и какав лек; но из питања где је он, види се да суседи нису питали за лекара из побожности него покренути пакошћу, јер не веле: где је Исус? Или, где је онај што ти отвори очи? Већ просто: где је он, како би га чак и суду предали као нарушиоца Суботе. Ову истину потврђују и следеће речи:
Тада га поведоше к’ фарисејима, тј. онога што беше некад слеп. А беше Субота кад начини Исус као и отвори му очи. Тада га опет питаху и Фарисеји како прогледа? А он им рече: као метну ми на очи, умих се и видим.
Слепи и сада одговара сасвим слободно, а пакосни фарисеји само зато, што је Спаситељ слепоме у дан Суботњи дао вид, питају га лукаво и злонамерно „како су му се отвориле очи“, тј. којим начином, средством каквога рада, јер не веле како си прогледао, почем би то могло бити и само са једном речи. Такво питање дакле стављају слепоме само зато, не би ли Христа бар овом приликом окривили, па зато и излеченога одмах одведоше у Синедрион.9
Тада говораху неки од фарисеја; није овај човек (Христос) од Бога јер не светкује Суботе. Други опет говораху: како може човек грешан таква чудеса чинити? И поста распра међу њима.
Дакле неки од фарисеја, тј. они, који су били злобнији и фанатичнији, говораху да Христос није посланик Божији, а други, тј. умеренији и паметнији бранише Спаситеља, те се тако породи распра међу њима. У ово стање довела је Фарисеје злоба, фанатизам и заблуда њихово о Суботи, због чега су и излечење слепога од рођења тј. дело, које је само Богу могуће, сатани приписивали, а само зато, што је учињено у Суботу. (Шта закон о Суботи забрањује, ми смо већ протумачили у јеванђељу о раслабљеном.) Но, пакост је Фарисеје и даље завела јер они као ученици закона не застидеше се да излеченог слепца, ненаученог и просијака, питају, шта он мисли ко је Христос? Јер неки од њих већ рекоше, да није од Бога. Али, ко није од Бога тај је од сатане, а ко је од сатане тај је грешан, но ко је грешан тај не може чинити дела која само Бог може да чини, па зато се и породи распра за коју је Спаситељ још пре казао рекавши: не мислите да сам ја дошао да донесем мир, него мач.10 Под именом мача овде разуме љубав према њему, која ће одвајати верујуће од не верујућих у њега.
Рекоше дакле опет слепцу: шта велиш ти за тога што ти отвори очи твоје? А он рече: Пророк је.
Пророци су били они Богом задахнути мужеви, које је Бог слао људима да им јаве вољу његову, па и излечени одговоривши да је Спаситељ пророк, рекао је противно Фарисејима тј. рекао је, да је Христос од Бога, а не од сатане као што су они казали.
Тада Јудеји не вероваше за њега да беше слеп и прогледа док не позваше и родитеље онога што прогледа.
Но и после нису веровали, а у Св. Писму речи док, докле, до и.т.д. често не опредељују одређено, извесно, време које има краја. Тако нпр. каже се: И пусти (Ноје) гаврана који једнако одлетоше и долетоше докле не престану вода на земљи,11 и на другом месту казао је Спаситељ Апостолима: и ево ја сам с вама у све дане до свршетка века,12 међутим зна се, да се гавран није никако више вратио у лађу и зна се, да ће Спаситељ, као вечни Бог, вечно и са Апостолима бити, и да тој заједници никад неће бити краја. А родитеље су позвали не би ли их како својом влашћу поплашили те да они чудо прећуте па зато:
И запиташе их говорећи: је ли ово ваш син за кога ви говорите да се роди слеп? Како дакле сад види?
Ви говорите, али ми или ма ко други не вели нити верује, да је се овај ваш син слеп родио. Из ових речи јасно се види, да су хтели родитеље да заплаше.
А родитељи његови одговорише им и рекоше: знамо да је ово син наш, и да се роди слеп, а како сад види не знамо: или ко му отвори очи не знамо; он је велики па зато питајте њега нека сам каже за себе.
Родитељи су за све знали, но нису хтели све да кажу бојећи се од Јудеја као што ћемо ниже видети. Али због тога они овде показују слаб и рђав карактер, јер због страха угушују нај благородније осећаје тј. благодарности, правде и самосталности. Оваки људи готови су да се одрекну не само Спаситеља, већ да жртвују све, само да би избегли опасност од оних који им прете. Тако овде излажу ови родитељи свога сина опасности говорећи да је велики па нека сам каже за себе. Но,
Ово рекоше родитељи његови јер се бојаху Јудеја по чем се Јудеји беху договорили да буде одлучен од Синагоге ко га (Спаситеља) призна за Христа. Зато рекоше родитељи његови: Ов је велики, питајте њега.
Дакле Јудеји су се већ били сагласили да свакога, који би Исуса Христа признао за Месију одлуче од Синагоге. Са одлученим од Синагоге и Синедрион је званично прекидао сваки политички и вероисповедни одношај, који би одлучени могао имати са народом и Богом. Овако одлучење могло је бити тројако, према криви ци, и то: 1) одлучење од Синагоге и породице на 30 дана; 2) тако исто одлучење, али још и са анатемом13 или Маранати;14 и 3) афоризам или савршено одлучење од свакога човека, и у томе случају одлучени се сматрао као идолопоклоник и царинар.15
Тада по други пут дозваше човека, који је био слеп, а рекоше му: подај Богу славу: ми знамо да је човек овај (Христос) грешан.
Из ових речи види се, да родитеље нису испитивали у присуству њиховога сина, па немогући ништа постићи са њима, поново позивају излеченога, и уместо да му отворена кажу, пореци да те је Христос излечио, они га лукаво и под маском побожности заклињу са речима; п одај Богу славу јер је то била заклетва код Јудеја16 Христа називају грешним зато, што по њиховом мишљењу нарушава закон о Суботи.
А он одговори и рече: је ли грешан не знам, само знам да ја бијах слеп, а сад видим.
Тј. да ли грешник може да чини чуда, то ја, као прост и неучен, не знам, то ви испитујте као учитељи закона, али да сам ја рођен слеп и да сам све до данас био слеп и да сада видим, то знам, јер ми за то не треба никаква мудрост нити познавање закона. Из овога одговора види се, да Фарисеји излеченога нису били у стању да поплаше и да је он био далеко бољег и сталнијег карактера од својих родитеља.
Тада му опет рекоше: шта ти учини? Како отвори очи твоје?
Наљућени фарисеји са оваким одговором излеченог слепца ево се сад труде, да са повторним испитивањем постигну какав други одговор од излеченога, који не би био раван ономе првоме, не би ли га тако токорсе у лажи ухватили и због тога осудили као кривоклетника, а тиме би и само чудо омаловажили. Но, овако подло понашање изазвало је љутњу и самога простога слепца, па зато и он врло добро
Одговори им: ја вам већ казах, и не слушасте и неверовасте, шта хоћете опет да чујете? Већ ако и ви хоћете његови ученици да будете?
Питајући их да ли и они не намеравају да буду Христови ученици, тиме признаје, да он већ јесте, а то слободно исповеда не бојећи се њихова гњева и пакости.
А они га укорише и рекоше му: ти си ученик његов, а ми смо ученици Мојсејеви. Ми знамо да је Мојсеју говорио Бог; а овог не знамо од куда је.
Наљућени фарисеји ево већ и љутито нападају на излеченога слепца. Они му веле: ти си грешан, па зато и јеси ученик грешнога, а ми смо праведни, па зато и јесмо Мојсеови ученици. Но, и то није истина, јер им Спаситељ на другом месту каже: да сше веровали Мојсеју, веровали би и мени, јер он ииса за мене.17 Казавши да не знају од куда је Христос, тиме су показали колико га презиру као сељака, неблагодарника и незнатног човека,18 но благодарни слепац и на ово им је лепо одговорио.
Човек одговори и рече им: то и јесте за чудо што ви не знате одкуда је, а он отвори очи моје. А знамо да Бог не слуша грешнике, него ко поштује Бога и вољу његову твори онога и слуша. Од како је света није чувено да ко отвори очи рођеном слепцу. Кад он не би био од Бога не би могао ништа чинити.
Овде се заиста може применити оно Давидово, Господ умудрава слепе,19 јер ево прости слепац силно изобличава мудре фарисеје и тиме доказује светост и божанску силу и моћ Христову. Збиља је чудо, да хвалисави учитељи закона не знају од куда је и ко је онај, што слепоме од рођења даде вид! Због тога им излечени сиромах и вели, да је Христос, учинивши такво чудо, заиста велики и славан па и ако они не знају од куда је он. Из ових речи види се, да су му отворене не само спољашње, материјалне очи, него и унутрашње, духовне тј. очи разума. А што вели, да Бог грешнике не чује, то значи да им не даје моћи да оваква чуда могу чинити, јер и други су некима слепим помоћу лечења помагали, али рођеноме слепцу и на овакав начин није нико и никада могао дати вид. И тако величина чуда сведочи, да је и чудотворац заиста божанствени чудотворац, јер ко чини дела несравњено већа и од дела највећих људи, он је и несравњено већи од њих он је Бог. Но, фарисеје ово је још већма наљутило па зато,
Одговорише и рекоше му: Ти си се родио сав у гресима, па зар ти нас да учиш? И истераше га напоље.
Не могући издржати страшан укор и силну победу излеченога, фарисеји сад почињу грдити свога супарника, говорећи да је сав у греху рођен, тј. да је због греха и слеп. Но, баш и да је грешан, зар нису требали да добро испитају његове речи па ако су истините, онда шта је неумесно казао па да га грде и терају напоље? Но разуме се, да је ово последица пакости и злобе. Али, истина је и то, да искреност излеченога и нису могли ни са чим другим казнити до пакосним изгнањем, псовком и грдњом.
Чу Исус да га истераше напоље, и нашавши га рече му: Верујеш ли ти Сина Божијега?
Излеченога су људи осрамотили, но ево га Бог уважава. Отеран од храма, но ево га сад са владиком храма. Одвојен је од људи, но ево га сада сједињена с Богом. Јеванђелист вели: „Чу Исус што значи, да Бог чује и види кад из љубави према њему страдамо, па нам зато и излази на сусрет да нас утеши“. Питао је Спаситељ излеченога, верује ли али не што то није знао, већ је тиме хтео да излеченоме каже, да је он Месија, о коме су пророци прорицали и од кога може добити и излечење душе.
Он одговори и рече: „А ко је, Господ, да га верујем?“
Ове речи показуј у да с лепи ниј е знао да ј е Христос Син Божиј и, већ га је сматрао само за пророка и света човека. Но одушевљен Спаситељевим речима он као потпуно вољан и спреман за веру само пита ко је Син Божији па да га одмах верује!
Исус му рече: и видео си га, и који говори с тобом, он је.
Спаситељ не одговара непосредно ја сам Син Божији већ: „Видео си га и који говори с тобом он је“, хотећи тиме да излеченога подсети на чудо тј. видео си га мало пре кад си прогледао и видео силу и моћ његову.
А он рече: верујем Господе! И поклони му се.
Дакле не само што је исповедио да верује, да је Исус Христос Син Божији, него у исто време пада на земљу и клања му се одавајући му тиме божанску част. На овога сиромаха, нека би преблаги Бог дао да се и ми свагда угледамо.
1. Јов.5,89
2. Лук.1,1-4
3. Јос.Арх. П.2,12
4. Евр.12.6
5. Мар.10,52
6. Нејем.3,15
7. Лук.3,4
8. Јов.9,7
9. Јов.11,46
10. Мат.10,24
11. Бит.8,7
12. Мат.28,20.1,25.Пс.109,2
13. Рим.9,3
14. I Кор.16,22
15. Мат.18,17
16. Ис. Нав.7,16
17. Јов.5.46
18. Вид.Јов.7.27 и 48-52
19. 146.6
БЕСЕДА НА НЕДЕЉУ СЛЕПОГА
У оно време пролазећи Исус виде човека слепа од рођења, и запиташе га ученици његови говорећи: учитељу, ко сагреши да ли овај, или његови родитељи те се роди слеп?
Бл. сл.
Кад нико није могао знати зашто је слепи, о коме нам Јеванђеље говори да му је Спаситељ дао вид рођен слеп, онда Господ одговара: зато, да се јаве на њему дела Божија. Па и данас непобожни људи гледајући многе људе од постања њиховог несрећне, не разумевају узрок њихове несреће па у својој обести чак и на Бога вичу! Но човек, који је просвећен науком своје свете вере он налази и зна узроке казни, са којом Бог казни неке људе.
И не само из Св. Писма него и из нашег живота ми знамо, да Бог неке грешнике казни, а друге опет оставља без казни. Бог је казнио и убицу Кајина и немилосрдног Фараона и поквареног и непослушног Саула, но Бог није казнио одступника Ровоама и друге неке, који су нам познати као криви и пред Богом и пред људима. Па тако и данас бива и тако Бог ради зато, што кад би све грешнике казнио он би тиме све људе натерао да буду добри, а међутим врлина треба да бива по слободној вољи па да је Бог по правди може наградити, а не по нужди и на силу; јер кога на силу натерају да буде добар тај се не сме похвалити том својом врлином, на коју је на силу натеран. Кад би Бог све грешнике казнио још овде на земљи, онда би онај будући општи суд био сувишан. Кад би људи још овде на земљи видели награду за сва њихова дела, они би онда мислили да нису бесмртни и да се овде на земљи све свршава. Но, ми верујемо да је Бог биће најправедније па гледајући овде на земљи многе грешнике некажњене, ми се уверавамо, да постоји и други живот и да ће доћи дан, кад ће Бог по својој правди казнити и оне грешнике, које овде није казнио. А неке опет још и овде на земљи казни да би нас уверио, да он пази на људска дела, па нека рђава и зла дела и казни како зло не би превладало и како људи не би мислили да нема никога који зло казни и добро награђује.
Неки мисле, да Бог још овде на земљи казни оне грешнике који су много и тешко грешили, а скуапља оне који су мало грешни. Но из Св. Писма ми дознајемо и сасвим противно томе, јер оно вели: Бог кога љуби онога и кара и бије сина кога прима,1 а за праведнике које Бог не казни каже Свето писмо, да их има и тешких и великих грешника.2 А скоро тако исто бива и код праведника, јер једне видимо да су још овде на земљи награђени, видимо их да су срећни и напредни, а други опет страдају и трпе неправде. Тако видимо да се Јосив прославио, а праведни Јов опет страда, Давид седи на престолу а пророк Исаија био је дрвеном тестером пресечен. Навукодоносор пророка Данила награђује, а Седекија пророка Михеја мучи. Но оваки примери, др. бр. не треба да нас зачуђавају, јер Бог неке праведнике још воде на земљи прославља како би се други људи угледали на њих па и сами њиховим путем пошли. А неки опет од праведника страдају да би се њихова душевна храброст опробала и да би се они у добру утврдили.
Но нама је др. бр. и то познато, да је Бог у Старом Завету казнио и то строго и за један само грех,3 а данас ни за више и тежих грехова неће да казни. Колико људи има и данас, који на празничне дане раде и то оне послове, које не морају радити? Колико ли и данас има људи који на празничне дане уместо да иду у цркву и Богу се моле, они лењствују и проводе време по кафанама и у свакојаким забавама па ипак остају некажњени! Мојсеова сестра Маријам само је један пут оговарала свога брата Мојсеја и Бог ју је одмах казнио тешком болешћу,4 а колико ли њих и данас оговарају своје сроднике и пријатеље, колико ли њих данас завађају чак и рођену браћу, родитеље и децу, па ипак остају некажњени! Колико ли се њих и данас криво куне и непрестано износи лажне гласове на своје пријатеље и суседе па им се ништа не дешава! Но и ако Бог оставља данас многе грешнике не кажњене, он то чини зато, што је показао човеку све што треба да ради и чега треба да се клони, па сад неће да ограничава човечију слободну вољу, него човека оставља да сам себи изабере пут живота или смрти, награде или казни. Даље неће да казни ни зато, да би нам показао да овај времени живот није оно време, кад се људи за сва дела награђују и казне, него да ће доћи време кад ће се свакоме по правди судити. Истина да Бог још у овом животу праведнике награђује, а грешнике казни па и ако не тако често, и за сваки грех и одмах после учињеног греха. Казни Бог грешника као милостиви Отац е да би га обратио на пут кајања и поправке, и награђује Бог по правди и праведника е да би га у добру одржао а више пута праведника и без награде оставља е да би се он показао сталан у добру и још већу награду заслужио.
Па зато, др. сл. ако смо несрећни, или болесни, или ма од чега страдамо, будимо трпељиви и славимо свемогућег Оца, јер ако смо грешни, казна је за нас лек, који ће излечити ране грехова наших.5 А ако смо праведни, Божије кушање спрема нам још већу награду. Напротив плачимо кад знамо да смо грешни и видимо да сваки дан грешимо, а међутим живимо у богатству и благовању, јер то значи, да нам је осуда и казна остављена за дан страшнога суда, кад ће мртви чути глас Сина Божија и чувши оживети да сваки прими наградупо делима својим, Амин.
1. Парим.3,12
2. Ос.4,14
3. Числ.15.35.
4. Числ.12,2
5. Пс.89,32
