НЕДЕЉА ПО ВАСКРСЕЊУ ХРИСТОВОМ
НЕДЕЉА ТОМИНА АВДИПАСХЕ. Јов. 25. 19-1.
Цела 20-та глава Јовановог Јеванђеља говори о Христовом васкрсењу и о томе, како је се он јавио ученицима кад су на окупу а у затвореној кући седели бојећи се од Јудеја. О овоме говоре и остали Јеванђелисти: Мат, 28. 1. Марк. 16, 1 и Лук. 24. 1.
А кад би увече онај први дан недеље (у Недељу), и врата беху затворена где су се били ученици његови скупили од страха Јеврејскога, дође Исус и стаде на среду и рече им: Мир вам.
Због тога што су Јудеј и и после Спаситељевог распјатија на крсту били намерни да гоне његове ученике, они су се само увече скупљали, па зато им се и Спаситељ увече јавио кад су сви заједно и на окупу били. Но, осим тога постоји и други тајанствени узрок за ово. Цело је људство пре Христовог васкрсења лежало у мраку греха и седело у сенци смрти, па зато и Давид проричући о светлости која ће човечанство обасјати каже: У тами сјаје видело праведницима1 а Исаија каже: Народ који ходи у тами видеће видело велико и онима, који седе у земљи где, је смртни сен, засветлиће видело;2 и даље: Тада ће засијаши у мраку твоје видело3 А Захарије вели: Походио нас је Исток са висине да обасја оне, који седе у тами и у сенци смртној4 . По овим пророштвима и Христос је васкрсао ноћу па и својим ученицима јавио се у почетку ноћи, како би испунивши и тиме сасвим тачно на себи поменута пророштва доказао, да је се јавио онима, који седе у мраку греха и ноћи незнања.
Спаситељ је дошао ученицима при затвореним вратима: п рво: да их не би поплашио и друго: да би видели и то чудо веровали, да је васкрсао из мртвих. Но како је Господ у телу човечијем могао ићи у дом на коме су врата затворена била? Онако исто као што се и зачео па је Богомајка ипак и по рождеству остала дева; као што ходећи по мору није потонуо у воду, као што је мртве подизао из гробова као што је и толика друга чуда чинио а све својим божанским свемогућством. Стао је Господ на среду, е да би га сви могли добро видети и да би их уверио, да све подједнако љуби, о свима промишљава и хоће спасење свију, па им каже: мир вам јер је тај мир и постигао дошавши у свет, почем је развалио ограду која је растављала људе, спојио је раздвојене и помирио Бога и човека, па зато и Апостол вели: Он је мир наш.5 И тако, као што су анђели певали кад је у свет дошао: Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља,6 и опет кад је са света одлазио казао је: мир мој остављам вам 6 тако и кад је из мртвих васкрсао рекао је мир вам.
И ово рекавши показа им руке и ребра своја, и онда се ученици обрадоваше видевши Господа.
Лука још додаје да су се и овом приликом ученици изненадили, уплашили, замишљајући да виде утвару7 а тако су се исто уплашили и кад им је Спаситељ по води долазио. Но, кад су видели његове руке и ребра, онда су се повратили и страх се претворио у изванредну радост. Оволика радост била је и природна последица, јер ученици после Христове смрти човечански, природно, мислећи о свему, што је се догодило са учитељем у последње време, јако су се бојали, да по свршетку Пасхе, Христови гониоци и њих не почну гонити и мучити. Дакле, кад су у својој средини видели свога драгог учитеља као утешиоца и победиоца и то не само тела већ и смрти, онда су се природно и великом радости обрадовали.
Спаситељ је ученицима показао руке како би на њима видели рупе од ексера и ребра – прса, да виде место које је копљем прободено било и тако се потпуно уверили да је он збиља васкрсао. Но осим тога, показао им је руке као оруђа створења и прса као извор спасења. Као да им је хтео пећи: овим је рукама човек створен, а из ових је прстију потекла крв и вода, који су спасоносни лек човечанства. Адам је подигао руке и узабрао плод од забрањеног дрвета а Спаситељеве су руке подигнуте на крстно дрво осуде, Од Адамовог ребра створена је жена, коју змија превари и она се огреши, а Спаситељеве прободене руке и прса изгладиле су овај грех, па зато се и ученици обрадоваше а то им је и Спаситељ пред-сказао рекавши: Тако и ви дакле имате сад жилост, или ја ћу вас опет видети и радоваће се срце ваше, и ваше радосри нико неће узери од вас.8
А Исус им рече опет: мир вам; као што отац посла мене и ја шиљем вас.
Спаситељ је пре свога страдања дао својим ученицима мир рекавши: мир мој остављам вам, мир мој дајем вам9 а то исто чини и после васкрсења и то у два пута. Ово Господ чини за то, што се човек састоји из душе и тела па зато и даје мир и души и телу. Осим тога човек може бити у миру са другим људима али не и са самим собом, са својим страстима. Умножио је дакле Господ предавање мира како би сви верујући били у миру и са другим људима а исто тако и са својом душом и телом.
И кад је Господ своје ученике са оружјем мира наоружао онда их је послао у свет као што је и њега Отац послао ради спасења света. Из овога се лако можемо уверити, да је Апостолски позив славан и божански, јер као што је Отац послао Сина у свет ради спасења људскога рода, тако и син сада ради исте цељи пошиље своје ученике. Но како је Отац послао Сина? Усвакој власти и сили,10 а тако су и богоносни Апостоли послати. Отац је послао Сина да јавља добре гласове кроткима, да лечи рањене у срцу, да огласи заробљеницима слободу и сужњима да ће им се отворити тамница. Да огласи годину милости Господње и дан освете Бога нашега, да утеши, све жалосне,11 па и Син шаље своје Апостоле, да проповедају Јеванђеље спасења, да свет поврате из заблуде у истину и да опраштају људима грехове. Но како само сила Св. Духа може разрешавати од грехова, зато
И ово рекавши духу, и рече им: примите Дух свети. Којима опростите гpехе, опростиће им се, и којима задржите, задржаће се.
Овде Господ благодат и силу Св. Духа назива светим Духом као што и на другом месту каже: Речи, које ја говорим јесу Дух,12 тј. имају благодат и силу духовну. Сад су Апостоли добили силу и власт опраштања и неопраштања грехова људских. Ову власт дао је Спаситељ најпре Петру кад му је казао: Дајем ти кључеве царства небеског13 итд. а после је ту исту власт дао и осталим Апостолима.14 Спаситељ је ову власт дао Апостолима дунувши им у лице, јер као што је тим начином и први човек постао жив,15 тако је тај исти начин и сада доказ, да је Христово васкрсење почетак новога стварања и да је његов дах после васкрсења символ новога живота и јaмство будућег блаженства. Ово Спаситељево задахнуће било је симболичко и претстављало је енергију Св. Духа која мртвима због греха задише нов живот, а осим тога ово је задахнуће још спремило апостоле да стварно приме Св. Духа на дан Педесетнице.16
А Тома који се зове близанац, један од дванаесторице не беше онде с њима кад дође Исус.
Тома је име халдејско од јеврејске речи т еом што значи рођени а на грчки се преводи Дидим= близанац. Тома није био на окупу са осталим ученицима, да би после послужио за јачи доказ Христовог васкрсења, а како су се у време страдања Христовог сви ученици од страха разбегли, то је и Тома непрестано био на месту где је се склонио од гониоца Јудеја. Не треба мислити да Тома није добио од Господа власт опраштања и неопраштања грехова зато, што није био са осталим ученицима кад им је Спаситељ ту власт предавао, јер као што су се Елдад и Мадад испунили пророшком благодаћу па и ако нису били у Скинији са осталим старцима но, међутим Мојсеј их беше уврстио у ред оних 70 стараца17 , тако је и Томи дата благодат св Духа за праштање и непраштање грехова јер је њега сам Спаситељ био уврстио у број својих 12 Апостола.
А други му ученици говораху: видесмо Господа. А он им рече: док не видим на рукама његовим ране од ексера, и не метнем прста свога у ране од ексера, и не метнем руке своје у ребра његова; нећу веровати.
Но зашто Тома, који је видео васкрсење Јаирове ћери, удовичиног сина и четиридневног Лазара, зашто он да сумња у Спаситељево васкрсење? Јамачно да је много жалио што и сам није био са осталим ученицима,. те да види Господа, па га је за то и хтео да види како не би остао као нижи и недостојнији од осталих Апостола. А јамачно да је желео видети Господа и због будуће проповеди, како би сведочио, да је не само чуо, него и видео и опипао васкрслог Господа. На послетку, ово Томино захтевање да се и лично увери о васкрсењу Господњем, служи и нама данас за јак доказ Христовог васкрсења. Дакле, Томино неверовање лоше је, али је цел тога неверовања добра. Па за то се и Господ који зна срца и мисли људске, и Томи показује и уверава га да је збиља васкрсао, јер
И после осам дана опет беху ученици његови унутра и Тома с њима. И дође Исус кад беху врата затворена, и стаде међу њима и рече: мир вам.
Спаситељ се јавио после 8 дана како би и ово друго јављање било сасвим слично ономе првоме, при коме Тома није био. И сада су врата затворена, и ученици сабрани, Христос и сада стаје у средини и поздравља ученике са мир вам као и први пут, у Недељу; а све ово отклонило је сваку сумњу односно Христовог васкрсења.
Потом рече Томи: пружи прст твој амо и види руке моје и пружи руку своју и метни у ребра моја и не буди неверан него веран.
Апостол Тома видећи Исуса Христа не само где стоји на среди као и остали ученици, него и вољан да му дозволи да опипа ране његове и тако се увери да је то збиља његов учитељ, одмах је веро вао и исповедио божанство свога Господа, јер
И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој.
Тома који се показао спор у веровању васкрсења Христовог, сад је брз у исповести и признању, а Господ који је благоволео потрудити се да и Тому о своме васкрсењу увери незаборавља ни оне, који га нису видели ни опипали а међутим верују у његово васкрсење, па ради њих и
Исус му рече: пошто ме виде, веровао си, благо онима који невидеше а вероваше.
Благо Томи, вели, Господ, што га је видео и веровао но још више благо онима, каже Спаситељ, који ће и не видећи га, веровати у њега. У овим Христовим речима налазимо скоро саму суштину вере, која се не састоји само у простом примању догађаја, већ се пружа и даље тражећи примање и усвајање и онога што надмашује човечије осећаје, а то и Ап. Павле сведочи кад каже: Вера је постојано чекање онога чему се надамо и доказивање онога што не видимо.18
А и многа друга чудеса учини Исус пред ученицима својим која нису писана у књизи овој. А ова се написаше, да верујете, да Исус јест Христос син Божији, и да верујући имате живот у име његово.
Овде јеванђелист не мисли само чуда која се тичу васкрсења већ и сва остала која је Спаситељ учинио, и која јасно доказују, да је он Месија, Син Божији и друго лице свете Тројице, које је род људски искупило.
Цел је дакле јеванђелиста Јована да нам докаже 1) да је Исус био Месија. Син Божији и Бог, и 2) да помоћу вере у њега сваки може наследити вечни живот.
1. Пс. 112.4
2. 9,2.
3. 58,10
4. Лук 1,78
5. Еф. 2.14
6. Лук 2.14
7. Јов. 14.27
8. Лук. 24,37
9. Јов. 16,22.
10. Јов. 14,27
11. Мат. 11,27
12. Ис. 61.1-2
13. Јов. 6,63
14. Мат. 16.19
15. 1818
16. Бит. 2,7
17. ДељАп. 2,1.7
18. Числ. 11.26-29
БЕСЕДА НА НЕДЕЉУ ТОМИНУ
Веруј Господа и Христа па ћеш се спасти ти и сав дом твој 1
Бл. сл.
Овако учи наука Божија свакога, који хоће да се спасе, и овако треба да ради сваки онај хришћанин који жели да наследи вечно блаженство. Вера у Исуса Христа има такву силу и последице те вере тако су богате, да човеку пружају и неизмерну корист, јер вера у Господа Спаситеља даје верујућим бесмртност и вечно царство на небу. Верујте, да живот вечни имате каже Свето писмо;2 а на другом месту оно каже: ко узверује и крсти се, тај ће се спасти3 . Но, иста наука Божија и на другом месту учи овако: Доћи ће Син човечији у слави Оца свога са анђелима својим и тада ће се вратити свакоме по делима његовим4 и онда ће они, који су чинили добро наследити вечни живот, а који су чинили зло отићи ће у вечне муке5. И тако ми из ових речи Светог Писма видимо да оно негде каже, да вера спасава, а негде опет вели, да добра дела спасавају. Но за то, др. сл. нико не треба да мисли, да се наука Божија не слаже и да противуречи сама себи; јер нити сама вера може спасти, нити нас опет само добра дела могу одвести у вечно блаженство; него вера са добрим делима заједно спасава човека.
Спасавајућу веру, др. сл. можемо поделити на два дела. Први је онај део кад помоћу ума усвајамо и верујемо оно, чему нас вера учи али у исто време не чинимо и добра дела; но треба знати да овака вера, тј. да просто веровање јесте мртво и да човека не може спасти. Вера је, каже Ап. Јаков, без добрих дела мртва.6 А онај други део јесте, кад верујемо оно, чему нас вера учи али у исто време чинимо и она добра дела, која нам вера налаже. Та добра дела поређао је Спаситељ Исус Христос рекавши: да гладнога треба нахранити, жеднога напојити, нагога оденути, странога у дом увести, болнога и затворенога у тамници посетити. И тако, оне речи Св. Писма, које смо мало час чули треба разумети тако, да оне за човеково спасење траже од човека и веру и добра дела, почем добра дела и нису ништа друго, до вера примењена на делу. Тако ап. Божији Павле, похваљујући Авељову веру он прославља и његова добра дела због којих му је Бог и примио жртву, а хвалећи и Енохову веру он прославља и његова добра дела. Апостол похваљује Нојеву веру али у исто време слави и његово добро дело тј. што је лађу направио и толико живота од потопа спасао. Прослављајући Аврамову веру Апостол преузноси и његову послушност према Богу, као добро дело; а исто тако славећи веру многих светаца он прославља и њихова јуначка дела, њихова чудесна мучења која су као плод своје вере издржали па тиме и другима дали пример пожртвовања. Тако ап. Павле вели: и једни беше побијени не примивши избављења, да добију боље васкрсење; а други ругање и бој поднесоше, па још и окове и тамнице. Други опет камењем побијени бише, претрвени бише, искушани бише, од мача помреше, и доше у кожусима и козијим кожама, у сиротињи и невољи и у срамоти. По пустињама су се потуцали, и по горама и по пећинама и по рупама земаљским7 . Из свега овога дакле види се, да је она вера спасоносна, која је са добрим делима сједињена, а вера без добрих дела мртва је, каже ап. Јаков, као што је и тело без душе мртво.8
Па зато др. бр, нека се не хвали онај хришћанин, који само верује а добра дела не чини, јер каква је вајда од добре вере кад су хрђава дела, а исто тако и демони раде. Каква је вајда човеку, ако верује све чему вера учи па редовно иде у цркву, крсти се и метанише, моли се Богу и свеће пали, а кад из цркве изађе он лаже и свога ближњег оговара, криво се куне и сиротињу или презире или је према њој равнодушан, или у свакој прилици гледа да своме брату подвали, да му криво измери и да укајишари? Таква вера др. бр. не може спасти, почем такву веру Бог не прима. Спаситељ је казао угледајте се на мене, јер сам ја кротак и смирен у срцу,9 а на кога се ми угледамо кад се пуни гордости и пакости сваки час на свога познаника, пријатеља или комшију љутимо и за најмању ствар па чак и на суд трчимо па и ако у молитви „Оче наш“кажемо: Боже, опрости нам грехове наше као што и ми опраштамо онима, који нас вређају! Научимо се дакле и упамтимо, да вера без добрих дела не може спасти, јер нас вера потпомаже у добрим делима а добра дела дају цену и важност нашој вери.
Ми, др. бр. нисмо као Св. Апостоли видели Господа Исуса Христа, нити смо као Тома опипали његова ребра и ране; ми слушајући само његову науку верујемо, да је он Син Божији, Бог и Спаситељ света. И Господ је истина казао: благо онима, који не виде и узверују10 али, да ли смо и ми достојни тога блаженства, да ли се те речи и на нас могу применити; да ли смо и ми блажени, да ли верујемо свом душом и свим срцем па и ако нисмо видели Господа Спаситеља. Ако верујемо тврдо и постојано и ако је наша вера сје-дињена са добрим делима, онда смо збиља и ми од оних блажених, који не видеше али узвероваше. Но, да би на томе побожном путу свагда и стални остали и да би како у вери тако и чињењу добрих дела постојано напредовали, имајмо увек на уму поуку Апостола Божијег, који каже: браћо моја, што је год истинито, што је год чисто, што је праведно, што је славно и ако још има која добродјетељ и врлина – помислите и у томе напредујте, па ће мир Божији да сачува срца ваша и мисли ваше и Бог мира биће са вама.11 Амин.
1. Д.Ап.16,30
2. Јов. 20,31
3. Мар.16,16
4. Мат. 16,27
5. Јов. 5,26
6. Јак. 2,17
7. Евр. 11,35-38
8. Јак. 2,26
9. Мат. 11,29
10. Јов. 20,29
11. Фил. 4,8-9
