Недеља Светог Великог Поста, Друга недеља

ДРУГА НЕДЕЉА
Мар. зач. 7. гл. 2. ст. 1-12.

Историја данашњега Јеванђеља о узетоме налази се не само код јеванђелиста Марка него и код Матеја 9,1-9. и Луке, 5.17-26. Но јеванђелист Марко, који је своје Јеванђеље написао после Матеја, додао је неке околности, које је Матеј прећутао а то исто учинио је и јеванђелист Лука. Тако нпр. Матеј каже, да је чудесно излечење узетога било у Христовој вароши, а Марко у допуну именује и саму варош, која се зове Капернаум. Матеј укратко каже, да су узетога лежећи на постељи донели пред Христа, а Марко описујући овај догађај опширно, као и Лука, јасно излаже и све оно што су носачи чинили докле су узетога донели пред Христа, а тај њихов труд јасно посведочава њихову сталну и непоколебљиву веру у Спаситељево свемогућство. Јер да такву веру нису имали нити би узети пристао на толике опасности, које су могуће при подизању болесника на кућу и спуштању кроз кров, нити би пак носачи пристали на толике трудове око тога, па зато јеванђелист и каже: И видевши Исус веру њихову. Осим тога Матеј само каже: И видећи и знајући Исус помисли њихове тј. књижевника а Марко нам јасно каже и помоћу какве је силе Исус Христос знао шта су књижевници мислили, јер вели: И одмах разумевши Исус духом својим… шта књижевници помишљају у себи а са овим речима Марко доказује, да је Спаситељ и истинити Бог. И пророци и многи други светитељи предсказивали су и мисли далеке, но све то они нису знали духом својим него помоћу Божије благодати која је просвећавала њихов ум, а у Христу свака пунина божанства живи телесно1 па тако је Господ Спаситељ и овом приликом пока-зао како своје свезналство јер је казао шта у себи мисле и замишљају књижевници, тако и своје свемогућство јер је излечио узе тога једном речи своје сопствене свемогућности.

Примедба. У овоме уводу изложено је и протумачено оно што је Марко написао више од Матеја, а ово исто Јеванђеље само од Матеја чита се шесте недеље по Тројици, где је све и протумачено, па за то ради допуне треба сад прећи на тумачење поменуте шесте недеље.

1. Колош. 2, 9.

БЕСЕДА НА ДРУГУ НЕДЕЉУ СВ. ВЕЛ. ПОСТА
Не заборављајте добро чинити; јер се таквим жртвама угађа Богу.(Евр. 13,16)

Бл. сл.
Ма какво било добро, које човек чини своме ближњем, оно је заиста врлина, јер и Свето писмо каже да је оно жртва Богу. Ову истину посведочава и сам Господ Исус Христос, јер је не само што нас често учи о љубави и потпомагању наших ближњих, него је и сам најчешће чинио добра људима а из данашњег Јеванђеља чули смо, да и узетоме болеснику вели: узми твоју постељу и иди и тако га једном речи и без икакве молбе спасава од болести.

Но треба знати, да свако добро које човек своме ближњем чини треба да проистиче из љубави према Богу и ближњему. Човек је дужан да љуби Бога из све душе и из свег срца – потпуно и савршено; дужан је да га увек слави а особито на празничне дане; но човек је дужан да љуби и свога ближњег као себе самог и по томе дужан је да избегава завист, крађу, убиство, оговарање; кривоклетство, јер су све ово дела мржње а не љубави према ближњем. Из свега овога види се да из љубави према Богу и ближњему проистичу све врлине. Па за то и Спаситељ Исус Христос говорећи о стра-шном суду прећутао је сваку другу врлину а споменуо само доброчинство.

Доброчинство је дакле велика врлина, јер је плод љубави, или боље, оно је и сама љубав. Па за то је света дужност свакога човека, да своме ближњем чини добро или делом или речима. Ко је богат дужан је да потпомаже сиротињу и он треба: гладног да нахрани, жедног да напоји, нагога да одене, странога у дом да прими и болне да посећује. Кога је Бог обдарио мудрошћу тај треба друге да учи истинитој науци пишући књиге и саветујући у свему што ствара и благостање на земљи и води спасењу на небу. Кога је Господ обдарио влашћу, тај је дужан да брани правду и стаје на пут неправди; ко је обдарен јунаштвом и ратном способношћу тај је дужан да брани част и имање, безбедност, законе и интересе отаџбине а вештаци су такође дужни, да раде часно и искрено избегавајући свако лукавство и превару.

И тако доброчинство може бити разно и на много начина. Но како се и човек састоји из душе и тела то и доброчинство може бити на корист тела и онда се зове т елесно или материјално, но може бити и на корист душе и онда се зове духовно или морално но у колико је душа претежнија од тела у толико је и доброчинство морално претежније од материјалног. Кад је доброчинство морално па се још односи и на цело друштво или отаџбину онда је и више и драгоценије од сваког другог добра а од исте је важности и доброчинство које се чини школи, јер се у школама облагорођава душа човечија; она се ту храни науком и украшава мудрошћу и примерима добрих дела; обогаћава се правилним идејама и истинитим знањем о стварима и земаљским и небеским. Душа се у школама облагорођава племенитим осећајима те тако све више бива онаква какву је Бог створио, каква је била у рају до греха наших праотаца, Адама и Еве, и каква треба да је па да човека уведе у вечни живот.

Од науке и школе свака породица очекује истиниту потпору свога благостања; очекује честите и ваљане синове, који ће своје родитеље у старости потпомагати и од сваког зла чувати и бранити; очекују ваљану браћу или сестре, који ће кућу помагати и на част и славу служити јој. Школа даје сваком друштву изображене и честите грађане и добротворе, који се о општим интересима старају као и о својима и који се озбиљно брину о унапређењу и моралног и материјалног друштвеног благостања. Школа даје мудраце и научењаке који својим великим знањем и дубоком и ра-зноврсном науком бивају од особите користи како своме народу и својој отаџбини тако и целом човечанству. Где се на другом месту ако не у школи спремају знаменити и славни политичари, који управљају судбинама целих народа; чувени лекари, професори и учитељи, војсковође и хваљени вештаци, који усавршавају науке и вештине и тако човеков живот чине пријатнијим и лакшим? На послетку из школа и света Христова црква очекује достојне служитеље олтара Божијег, научене проповедвике и духовнике и спремне пастире, којима се поверавају људске душе ради њиховога вечног спасења.

Кад су дакле школе од толике неизмерне важности по опште добро онда је лако разумети, да је сваког грађанина велика и света дужност, да се свима могућим силама стара о добром стању и унапређењу школа и ђака а тако исто и да се озбиљно брине о добром и ваљаном домаћем васпитању своје деце. Грађанин који је добротвор школе и ђака тај чини велико добро и својој отаџбини, јер он тиме испуњава велику заповест љубави и братољубља; њега за то хвале и поштују људи и њега Бог на сваком кораку и при сваком раду благосиља јер је доброчинство жртва којом се угађа Богу каже Свето писмо.1

Но сад је на реду да се запитамо, да ли се само овом жртвом тј. доброчинством угађа Богу? Оваква врлина, као и доброчинство, није ништа друго до испуњавање неке Божије заповести и све врлине као и све заповести, оснивају се на љубави и везују се међу собом љубављу; па за то, где влада савршена љубав тамо се налазе и све врлине, но где љубави нема тамо ни врлине нема.
Не може дакле ни једна врлина: ни молитва, ни пост, ни милостиња ни смерност постојати сама за себе нити се назвати жртвом к’ Богу ако није спојена и са другим врлинама или ако не бива из љубави. Но и љубав само је онда савршена и истинита хришћанска љубав ако уроди и добрим делима тј. врлинама; јер и доброчинство шта је друго ако не скуп добрих дела, која човек чини себи и ближњем? Пошто је дакле доброчинство плод љубави зато је и жртва к’ Богу јер је Бог љубав и милосрђе.

Но као што нас Спаситељ учи шта је савршена љубав говорећи: љубите ваше непријатеље и благосиљајте и оне који вас куну а молите се Богу и за оне који вас гоне исто тако и о савршеном доброчинству каже нам: добро чините и онима који вас мрзе.2

И тако, преблаги Господ, који ће свакога наградити по делима његовим радосно прима у милостињи и пет пара сиромашне удовице као и велики дар неког богаташа, а награђује као доброчинца и онога, који би сиромашна човека напојио и чашом хладне воде. И ако ко напоји каже Спаситељ, једнога од ових малих само чашом студене воде заиста вам кажем, неће му плата пропасти.3

После овога лако је знати колико је Богу пријатније духовно доброчинство, којим се потпомаже не само тело већ и душа и то не само једног човека већ и целог друштва, целог народа па често и целог човечанства. Па за то, др. бр. Не заборављајмо добро чинити и нарочито школама и ђацима, јер је доброчинство жртва, којом се угађа Богу, Амин.

1. Евр. 13, 16.
2. Мат. 5, 44.
3. Мат. 10, 42