ЧЕТВРТА НЕДЕЉА
Мат. зач. 40. гл. 9. ст. 17-31.
Историја о исцељењу месечара о коме данашње јеванђеље говори налази се још и код Матеја 17,14-21 и код Луке 9, 37-43. Но докле је код последње двојице исказана само суштина овога догађаја код Марка су изложене и све појединости. Месечара, о коме данашње Јеванђеље говори, излечио је Спаситељ одмах после свога силаска са Тавора, где се беше преобразио, па зато о овом догађају треба код Марка читати још од 14-тог стиха.
При тумачењу овога Јеванђеља нећемо говорити о Месечарима, јер се како о њима тако и о узетима (паралисанима) и беснима и уопште о злим духовима опширно говори при тумачењу Јеванђеља двадесет треће Недеље.
У оно време, неки човек приђе ка Исусу и клањајући му се рече: Учитељу! доведох к’ теби мога сина у коме је неми дух. И кад год га ухвати ломи га те баца пену и шкрипи зубима и суши се. И рекох ученицима твојим да га истерају, и не могоше.
Отац болнога детета назива овога духа немим зато, што је његовом сину спречавао не само слух већ и говор.1 Овај бедни отац беше довео свога сина к’ Спаситељу, но како је Господ баш у то време био на Тавору, он га покаже ученицима и замоли их, да му сина опросте од тешког страдања.
Као што се види из његових речи, Христови ученици нису му могли помоћи и то због његове слабе вере, као што ћемо то видети и из Спаситељевог одговора, али због тога се опет изроди жива препирка између ученика и књижевника, који су говорили, да ученици нису могли болнога излечити због слабе моћи њиховога учитеља те су тиме порицали и његову свемоћност. Хо у то време дође и Спаситељ па саслушавши оца
Он одговарајући рече му: О, роде неверни! докле ћу ц вама бити? Докле ћу вас трпети? Доведите га к’ мени. И доведоше га к’ њему, и кад га виде одмах стаде га (дух) ломити и паднувши на земљу ваљаше се бацајући пену.
Спаситељ са речи роде укорава многе, јер је било много Јудеја кој и као и овај нису веровали у његово свемогућство па иако су толика Христова чуда видели. А да околостојећи не би и за њега, као што су за ученике, мислили да ни он не може болеснику помоћи, Спаситељ заповеда да му болесника доведу како би и излечење и свемогућство било јавно пред свима. Међутим Спаситељ дозвољава духу да болесника и овом приликом мучи како би сви присутни видели, од каквих се тешких мука има да спасе.
И упита оца његова: Колико има времена како му се то догодило? А он рече: од детињства. И често га баца у ватру и у воду да га погуби; него ако што можеш помози нам, смилуј се на нас.
Ово је питање ставио Спаситељ, не зато, што није знао од када болесник страда, него да би се и околостојећи могли уверити, да је неми дух могао страдалника и погубити само да га Бог није чувао. А очине речи ако што можеш јасно показују његову слабу веру у Христову моћ, но та слаба вера и била је узрок због кога и ученици нису могли болнога да излече, па зато
И Исус рече му: ако можеш веровати, јер је све могуће ономе, који верује? И одмах повикавши отац детињи са сузама говораше: верујем. Господе, помози моме неверију. И Исус видећи да се стече народ запрети духу нечистоме говорећи му: душе неми и глухи, ја ти заповедам, изиђи из њега и више не улази у њега. И повикавши и изломивши га јако изиђе: и учини се као мртав тако да многи говораху: умре. А Исус узевши га за руку подиже га, и уста.
Са речима: ако можеш веровати Спаситељ је оснажио слабу веру несрећнога оца, који осећајући и своју слабост са сузама запомаже: Господе, помози моме неверију. Но баш у то време беше се и много народа стекло да види шта ће бити а Спаситељ да би избегао похвале од народа он одмах изгони духа и тако спасава болесника. У исто време и духу запрећује, да се више у болесника враћа јер је знао, да би се због и очине и синовљеве слабе вере могао опет повратити, па би и отац и присутни могли мислити, да болесник није потпуно излечен.
А кад уђе у кућу питаху га ученици његови насамо: што га (духа) ми не могосмо истерати? И рече им: Овај се род ничим не може истерати до молитвом и постом.
Ученици се обраћају Спаситељу са овим питањем зато што су се, немогавши излечити болесника, бојали да већ нису изгубили власт, коју им Господ беше дао против нечистих духова. И Спаситељ је пред множином сакупљеног народа казао, да је томе узрок слаба вера страдајућих, па као што онда није само страдајуће укорио него многе, тако и сада вели ученицима да су и они криви, почем оставши сами за време његовог бављења на Тавору, они нису то време провели у посту и молитви већ у препирању са књижев ницима и фарисејима. Међутим није их хтео јавно да укори, јер су они били будући учитељи васељене. И тако, сваки проповедник за остварење свог циља нужно је да се не само знањем обогаћава, него да средством поста и молитве још и хришћанским врлинама своје срце обогаћава јер ће само тако моћи да савлада све препреке на путу свога високог позива и да грешника обрати ка Христу и на путу спасења.
И изишавши оданде иђаху кроз Галилеју и не хтеде да ко дозна; јер учаше ученике своје и говораше им, да ће се син човечији предати у руке људске, и убиће га и пошто га убију устаће трећи дан.
Спаситељ пролазећи кроз Галилеју хтео је да нико не зна за овај његов пут, јер је том приликом говорио ученицима о своме страдању. Но није хтео да и други осим ученика знају за његова страдања зато, што се то није слагало са тадашњим мишљењем о Месији. Па и сами ученици разумевајући Спаситељеву смрт нису разумевали и његово васкрсење па за то јеванђелист и вели: да ученици запиткиваху један другог: шта значи устати из мртвих2, а после Христовог васкрсења разумели су и то, јер Лука вели: И рече Исус ученицима: ово су речи које сам вам говорио док сам био с вама, да све треба да се сврши што је за мене написано у закону Мојсејеовом, и у пророцима и у Псалмовима. И тада им отвори ум да разуму Свето писмо и рече им: тако је писано и тако је требало да Христос пострада и да устане из мртвих трећи дан.3
1. О немом духу види Лук. 11, 14.
1. Мар. 9, 10.
2. 24, 44-46
БЕСЕДА НА ЧЕТВРТУ НЕДЕЉУ ВЕЛ. ПОСТА
Можеш ли веровати, јер је све могуће ономе, који верује. (Мап. 9, 23.)
Бл. сл.
Ове речи Спаситеља и Бога нашег – Исуса Христа треба да пробуде сваког грешника, који дубоко спава на самртној постељи душевног небрежења, тј. који се слабо стара о спасењу своје душе, па да га покрену на покајање. Јер збиља, др. сл. зар је прече угађати телесним жељама, него се старати о спасењу своје бесмртне душе? Зар је прече тежити за временим и сујетним земаљским уживањима, него се трудити за добитком вечнога блаженства на небу? Зар земља и људи могу човеку више дати на уживање, него небо и преблаги Бог? Ево Спаситељ нас зове к’ себи говорећи: Ходите к’ мени сви који сте уморни и натоварени тежином греха и ја ћу вас одморити. Но како нам је могуће да се приближимо к’ Богу, да будемо његови пријатељи и наследници његовога вечног царства? Могуће нам је, др. сл. али само средством покајања, јер је само кајању могуће да нас поврати у наше право блажено стање и да спере са нас сваку прљотину греха. Но да би се могли истинито кајати, нужно је да знамо силу и моћ кајања и којасу дела, што их захтева истинито хришћанско кајање.
Да би потпуно разумели силу и моћ кајања, нужно је да најпре знамо тежину греха коју кајање може да поништи. Грех је велико и ужасно зло, које је потресло и небо и земљу, које је створило вечне муке и унесрећило цело човечанство толико, да је преблаги Бог, а из велике и неограничене љубави према роду људском, сишао на земљу и примио на себе човечије тело само да би човека спасао и избавио од греха! Грех је страшна звер, коју Св. Јован описује у својој књизи Откровења па вели, да има седам глава и десет рогова те седам глава представљају седам смртних грехова а десет рогова боре се против десет Божијих заповести! И даље, грех је толико зло, да човека није могао од греха да спасе нико од светаца, ни ма који од анђела, него једини Бог. Кад је дакле грех тако велико и страшно зло, онда кад грешимо, др. бр. немојмо мислити да је то мала а обична ствар, као што ми често и чинимо, јер грешећи ми вређамо Бога, нашег Оца и добротвора; не испуњавамо наше дужности према њему; озлојеђавамо његову милост и доброту; губимо божију благодат и Бог окреће своје лице од нас, а све то, каже Св. Јован Златоуст, за нас је пакао пре пакла и да је још нешто горе од пакла! Но као људи и ако погрешимо понекад, не заборављај мо да нас кај ање може очистити од греха па зато и не треба да одоцњавамо са искреним кајањем, јер се Бог више радује једном грешнику који се искрено покаје, него стотини праведника, па зато је и сишао с неба те разапет на крсту пролио пресвету своју крв само да грешника спасе од греха.
Кајање је дакле у стању да човека очисти од сваког греха. Кајање је увело у рај разбојника, који са Христом беше разапет; кајање је учинило Петра врховним Апостолом; кајање је учинило Павла сасудом изабраним; кајање је оправдало Давида који беше учинио два најтежа смртна греха и на послетку, кајање је многе грешнике очистило и учинило праведницима. Дакле, нека грешник не очајава али нека ни са кајањем за своје грехе не одоцњава па ће се спасти као што се после покајања спасао и онај „развратни син“о коме нам Спаситељ у Јеванђељу говори. Ми верујемо и исповедамо, да је Исус Христос, син божији и истинити Бог, дошао у свет да позове грешнике на покајање и ми видимо да су сви они који су се искрено покајали, и спасли своју душу од вечних мука. Но кад почнемо испитивати наше кајање, зар онда, др. бр. не видимо да се дела искреног и истинитог кајања, веома разликују од дела нашег притворног и неискреног кајања, којим уместо да умилостивљавамо Бога ми још више теретимо теретом греха нашу грешну душу, јер не кајући се искрено ми тиме хоћемо да обманемо Бога; но зар се Бог обманути и преварити може? Нама је дакле нужно искрено кајање, но какво је оно и какве су особине искреног кајања?
Искрено и истинито кајање јесте сазнавање свога грешног стања и савесно исповедање својих грехова са тврдим и постојаним решењем, да више не грешимо. Ко се дакле на овај начин каје, тај у истини добије опроштај грехова. Дела оваквог хришћанског кајања јесу: да се човек удаљава од пређашњег грешног владања, да пости, да се богу моли, да милостињу чини и да чини и све остало, што човека удаљава од греха и учвршћује у врлини. Но ако кајући се хришћани не чине све ово, његово кајање није истинито, већ лажно и узалудно, па зато и Св. Јован Крститељ каже онима, који се кају:п риносите плодове достојне кајања.1
И тако хришћанско кајање без добрих дела – јесте мртво и некорисно. Каква је вајда човеку ако се пред свештеником исповеда и причести обећавајући се да више неће чинити грешна дела, а затим иде па чини још гора од пређашњих? Каква му је вај да кад тиме још више изазива гњев Божији! Таквом човеку боље би било да се и не исповеда и да се и не приближује светој тајни причешћа, јер се бар не би показао као обмањивач и варалица пред Богом. Лажно је се кајао и издајник Јуда па се зато и није спасао. Лажно је се кајао, и то неколико пута, немилостиви Фараон, па га је зато и прогутало Црвено море и са свом његовом војском. Но кајао се и Давид за своје тешке грехове па је увршћен у ред светаца, али он се кајао искрено и чинио је дела достојна искреног и истинитог кајања, чинио је добра дела, па зато нам његово кајање и може послужити за пример правог кајања.
Кајмо се и ми, др. бр. за наше грехове и, верујмо, јер је све могуће ономе који верује, каже Спаситељ Господ. И он наше кајање увек прима; он је вазда готов да нам опрости наше грехове али ипак, дани великога поста најудеснији су за кајање. Покајмо се, дакле, јер нема греха од кога нас истинито кајање не може очи стити. Покајмо се, јер не знамо час и дан кад ће Господ доћи да суди свету, а тај суд свакојако ни једноме од нас није далеко, јер човек је као ништа и дани су његови као сенка која пролази. 2 Амин.
1. Мат. 3, 8.
1. Ис. 144.4
