СЛОВО 8
на опелу пок. Јеврем. Обр. Караџића.
Драги покојниче, учитељу, родољубе, књижевниче, радениче слеп си био, али си ипак другима очи отварао!
Твоје нажуљано раме од пуне бошче тешких књига, сад се тек одмахра. Твоје уморне руке, које су тешку артију целога ти века носиле, сад се одмахрају. Оне собом односе пред престо божији српске књиге, које није писао сувремени научењак, али које је стварао твој родољубиви Српски дух, који је верно служио српској идеји и српској омладини.
Још мали кад сам био читао сам твоје песме и календаре, па сам се и онда из твојих књига учио о величини српске идеје, о топлој и постојаној љубави према своме роду и Отаџбини. Мали сам био кад су ми моји мали другови у Шапцу причали, да слепога старца Јеремију води по Београду једно лепо бело јагње, које само чича Јеремија види и за њиме иде. После сам и повелики био кад сам желео да те питам за то „лепо бело јагње“ за твог путевођу. И баш кад сам те могао питати видео сам, да је то јагње било анђео божији, који те је на сваком путу у животу водио. Да, чича Јеремија, ти си слеп био а просио ниси; ти си без очију био а књиге си писао; ти си и слеп и стар био, па ниси хтео ни порезе да се ослободиш! У место милостињу да примаш, ти си је и давао сиромашним ђацима! О, како си велики слепи старче! О, како си мио и драг јер нас опомињеш на оне велике и историјске слепе и окате старе гусларе, који су нас за време ропства оживљавали песмом о величини Српских јунака и о слави српске моћи и снаге српске царевине! Твоји су другови по животу и раду њиховом песмом и гуслама оживљавали порушени Српски народ па су и успели, да Шумадију задахну необичном снагом, која је Србију ослободила. И ти си се на те претходнике угледао, па си нас храбрио и одушевљавао. Радио си старче, као Србин Српски; радио си онолико, колико си знао и могао, али си радио онако, како је требало и кад је требало па ти рад и остаје признат. И твоји трудови, чича Јеремија, уносе леп цветак у онај венац, који ти је неумрли брат Вук стекао за дом Караџића. И зато, драги покојниче, народ ти је захвалан а народна Српска Црква ево ти у дому Господњем изриче хвалу и благодарност: праштајући се с тобом благосиљајући твој побожни и родољубиви живот и просећи од Бога награде за тебе па и ако ти се твоји нису за живота довољно одазвали. Људи су слабомоћни, а Бог је свемогући, праведни и свезнајући судија, који свакога по заслугама награђује па и тебе неће оставити ненаграђена у загробном животу, а за заслуге, које имаш и као примеран хришћанин и које си указао његовој деци Србима.
Драги покојниче, данас се већ и с тобом праштамо! И Београд и паланчани већ изгубише једну богату покретну књижару, коју си ти на твојим плећима неуморно носио и Србима давао књиге за поуку. Ви, наши примерни старци већ вас остављате! Врло је кратко време како смо се на овај начин опростили са вредним трудбеницима на српској књизи, са великим пријатељима српске просвете: Панчићем, Малетићем, Стенчом и Валожићем; но нека би добри Бог дао, да ваши примери службе роду своме остану свагда у живој успомени код деце ваше, а тебе, чича Јеремија, нека твоје лепо бело јагње и у загробном животу поведе у место блаженства, које је Господ Бог спремио свима, који га љубе.
