СЛОВО 7
поч. Вел. Валожићу књижару.
Ва име Оца, и Сина и Св. Духа
Пред нама лежи мртво тело честитога старине Велимира Валожића, но над нама лебди бесмртна душа седога старца, а праведно небо и види нас и слуша, хоћемо ли достојну пошту указати дуговременом и неуморном Апостолу српске књиге? Ја и сад још видим седога старца са дугачком, свиленом косом а предамном је слика његовог многогодишњег племенитог рада па се бојим, е ћу се огрешити о заслуге човека, кога и Св. црква има да похвали а коме и српска школа и српска песма па и цео народ у многоме има да благодари! Па с тога, браћо, где се мала снага немоћног човека са овога светог места немогне достојно одазвати примерном животу родољубивог старца, ту нека допуне наше заједничке молитве за покој његове душе, која је живела и радила у корист српску.
Честити старина Велимир Валожић рођен је 1810-те године у братској нам краљевини Чешкој, а у варошици Литомишљу, недалеко од Златнога Прага. У истом месту он је свршио основне шко ле и гимназију. У Краљевом Градцу покојник је свршио философију, потом је неко време изучавао богословију и после дође у Беч, где је учио медецину. Затим је неко време провео у својој отаџбини, па одушевљен према своме словенском роду оним патриотизмом и оном љубављу, са којом се браћа Чеси и хоће и знају да одушеве, покојник се реши, да пропутује српске земље и да се упозна са животом и обичајима своје српске браће па у тој жељи и дође у Београд 1850-те године. У Београду се покојник упозна са не-кима од наших књижевника и са покојним Милошем Поповићем, уредником „Српских Новина“, који је тада и књижару држао. Ми-лош беше болестан па замоли покојника да за неко време води старање о његовој књижари. Кад је Милош приздравио, он замоли нашег драгог покојника Вадожића да прими његову књижару. Но покојнику је било тешко да напусти своје путовање по Српским земљама и тек на молбу поч. Јована Гавриловића, бив. књажевског намесника, и још неких књижевника, прими покојник Поповићеву књижару па се томе племенитом раду ода и срцем и душом.
Колико је покојни старац Велимир љубио Србе види се и отуда, што је одмах по своме доласку у Београд примио и православну веру, свету веру својих прадедова и оженио се Српкињом, па је и своју децу крстио, неговао и васпитао у вери православној оставивши им у аманет ширење српске књиге и просвете. Свршивши високе науке онога времена, покојни Велимир могао је у Србији 1850те године добити и неко значајније чиновничко место, али он руковођен родољубљем латио је се посла књижарског, који је онда Србији био веома потребан, а који ондашњем књижару јамачно није много обећавао. Философ, богослов и медецинар, а православни књижар Велимир Валожић добро је разумевао свој племенити посао и његову патриотску задаћу онога доба па је својим трудом не само другима за пример послужио него је посведочио, да је и на себи применио велику заповест Христа Спаситеља, коју је Господ дао својим Апостолима казавши им: „идите у свет и проповедајте Јеванђеље свима народима.“
И наш драги старина оставио је своју отаџбину, своје родитеље и сроднике, пријатеље и другове па и своју католичку веру и посветио се служби српске књиге и српске школе, Српских учитеља и Српских ђака, којима је скоро 40 година служио и послужио и као брат и као словенин оставивши и синове своје у тој служби.
Ред је такав, побожна браћо, да се о умрлима похвално одазивамо, но овом приликом ја не говорим по правилима тога реда, но по дужности, коју правда налаже. Јер застанимо само за часак над животом старине Валожића, па ћемо се уверити, да је тешко наћи полазну тачку са које би га пре беседник изнео за пример својим суграђанима. У животу верском покојник је био пример побожности и одани син својој мајци Св. цркви. У животу домаћем био је нежан отац и домаћин. У животу грађанском он је био честит и поштен толико, да је радо и своје жртвовао само да је са браћом у пријатељству и љубави, па зато му је радња и напредовала, па му је и Бог помогао те своју честиту породицу оставља са очинским и родитељским спокојством. У животу је био прави патриота. О колико ли је данашњих професора и учитеља, свештеника и Срба уопште прву књигу прочитало као издање Валожићеве књижаре, колико ли српске дечице и данас зна и памти књижару Велимира Валожића! Колико ли су наше гимназије и основне школе виделе користи од његовог рада, који је помагао напредак њихове просветне жеље! Па и српска црква многе је молитве очитала за здравље својих живих и за вечно блаженство својих мртвих из књига, које јој је покојни Велимир добављао из Русије. О, колико ли је песама запевао Српски младић из његове лире… и за све то, шта да кажемо ми, благодарни Срби, овоме по нас заслуженоме брату и по крви, н по језику и по вери? Он нам, је оставио децу будимо им права браћа; он нам је оставио пример живота, угледајмо се на њега; он нам рођен у Чешкој, оставља своје старе кости у Србији, поштујмо их е да би тако и овом придиком посведочили, да смо достојни родољуба и заслужних људи, а на гробу покојниковом изрецимо: нека му је лака српска земља за коју је дао све што је у драгој нам и братској Чешкој краљевини имао и нека му је за све то награда велика милост свемилостивог Оца и Бога нашег. Амин.
