СЛОВО 4
говорено на опелу поч. Јована Ђорђевића, трговца.
Ове речи бл. хр. изриче Св. мати црква на гробу свакога хришћанина како би напомињући тиме онај срећни одмор, који је спремљен за свакога њеног сина, и нас утешила, који остајемо у невољама и сујетама овога света.
Но ми се плашимо и стрепимо од овог блаженог пута, као од неке највеће несреће! Ми жалимо и оплакујемо оне, који одлазе у место вечнога одмора, па зато где је смрт и гроб ту се и чује плач, јецање и уздисај. Но таква је природа наша, јер смо ми створени за живот и бесмртност, па је сасвим природно да осећамо неку одвратност према гробу и трулежи. Оваква је дакле слика смрти, па зато где год се појави она проузрокује жалост и тугу; а зато чујемо да и богоугодни мужеви размишљајући о смрти, веле: Па и Спаситељ је наш плакао на гробу свогапријатеља Лазара, и ако га је после неколико тренутака васкрсао, но плакао је зато што је у лицу Лазара видео сву тежину пада иништавости грешне човечије природе па с тога и ја после ових примера нећу да прекидам плач примерне супруге, ваљане деце и честитих пријатеља покојникових.
Но кад одужимо дуг наше природе, зар треба да заборавимо оно, чему нас учи наша света вера? Зар треба без утехе да се предамо жалости, као неверници који не знају за наду? Хе. Прекомерни плач и кукање, др. браћо, понижава Св. веру која је пуна лепих нада вечнога живота; неумерне сузе помрчавају божанску славу нашег Спаситеља, који је учинио толико чуда само да нас ослободи од страха смрти и да нас увери, да на гроб треба да гледамо са сигурном надом на бесмртност будућег живота. И најзад са својим васкрсењем јасно нам је доказао, да смрт и гроб владајући са телом немају никакве власти над бесмртном душом.
Смрт је деоба душе од тела и прелаз из овога видљивог и природног света у други невидљиви и натприродни. Душа дакле оставља земно и распадљиво тело и оставља овај времени живот који је пун несреће и који не може да нам јамчи ни за један час за нашу срећу времену, а она сама одлази у свет духовни и вечни, где нема туге и жалости, где је истина јавна, врлина без борбе и венци без трња. Душа одлази своме Творцу, своме Богу и Спаситељу, који се узнео на небо да спреми место хришћанским душама. да тако будемо учесници славе Божије.
Па и поред свега тога ми плачемо за изгубљеним оцем, за умрлом мајком, за незаборављеним братом, сестром или пријатељем! Плачемо јер хоћемо и наша је хришћанска дужност да покажемо љубав и поштовање према драгом покојнику. Али жалећи и плакајући не треба да гледамо пред собом само мрак гроба, само немилост смрти већ да наше очи подигнемо к’ лицу небеског Оца; из кога сија живот и радост. Тужни и плачни што гвоздена рука смрти одводи нашег пријатеља у вечну отаџбину, не треба наше очи и наш поглед да окрећемо само натраг, на овај ништави свет, који је са свом својом привидном вредношћу одређен да и сам умре и да пропадне.
Но ипак је истина да нас губитак данашњег пријатеља јако ожалошћава. Ми се сви добро сећамо и тешко ћемо заборавити ње гову брижљивост као супруга и оца, његову искреност као пријатеља, његов карактер као трговца и његово одушевљење и пожртвовање као Србина патриоте. Али шта је наш живот ако не времено путовање где смо и ми страни и привремени? А шта је небо, ако не наша истинита и вечна отаџбина? Шта је земља ако није место прогонства и несреће а шта је вечни живот, ако не слобода духа и ослобођење од светске ништавости? Али супруга је тужна и плачна, остала је без друга; деца наричу, остала су сирочад без оца. Но ми треба оваку несрећу да гледамо са духом хришћанске наде и вере. Јер богатство и сиротињу, родитеље и сирочад, даје нам Господ, који богатога чини сиротним а сироче уздиже до царскога трона. Овако је силна десница Оца небеског, који се праведно назива оцем сирочади и удовица, и који одузима родитеље од деце, да се сам о њима стара.
Па зато, помолимо се преблагом Господу Спаситељу, нека и ду шу незаборављеног покојника упокоји у светломе месту.
