СЛОВО 3
говорено на парастосу поч. Бачванског,
редитеља народног позоришта.
Савршени будите као што је
савршен Отац ваш небесни.
Овако је, драги слушаоци, учио Спаситељ васионе, Господ наш Исус Христос кад је дошао на земљу да спасе свет од греха и заблуде и да га научи, којим се путем до спасења долази. Оваку је науку Господ и нама оставио да је продужимо и да потпомогнемо да се она и на делу оствари. Дакле, лажан је појам и погрешно је мишљење, обмана је онај говор који вели, да је побожност противна напретку. Та зар може бити већег напретка него што је онај, који је у онаквом савршенству, којим влада наш Отац небесни, Бог и творац васионе! Па зато истинита Христова црква, која је верни тумач Спаситељеве науке никад неће остати а да не буде у реду првих, који знају поштовати све што је лепо и полезно, све што напретку у корист иде, јер хришћанство и није ништа друго осим чист и освећен напредак, коме су служитељи код људи, а олтар међу анђелима и пред Богом. Оваким начелом руковођена Христова и српска православна црква није могла а да не ода достојну пошту и оном покојнику коме данас парастос чинимо, ономе ревниоцу на олтару народног напретка, Бачванском, који беше учитељ наше младе и опробане снаге нашег младог позоришта, школе народне.
Наша Св. црква, верна својој девизи – напретку, врло добро зна, да су истините науке и истините вештине помоћник њене науке.
Она зна, да је њено, да душу напоји небесним духом, да здраво семе она треба да засеје па чувајући свој труд она са поверењем предаје своје чедо у наручја науке и вештине, да они помоћу њеном очувају оно што је она започела, и да њено чедо и даље унапређују, Православна црква зна, а српска народна црква и особито разуме, да је њено чедо, да је њен народ, ослобођен од оних ланаца који су тражили да се смирени служиоци олтара, оставивши своје свете бројанице, лате мача и пушке, бранећи светињу божијег олтара и чувајући светињу српског имена и поноса. Она је се поносила кад је у своју велику црквенонародну историју записивала имена попа Луке, Хаџи Ђере и Хаџи Рувима, Архимандрита Милентија, и имена оних својих калуђера који 1876. и 78. остадоше неки без руке, неки, без ноге, а многи са ранама и множине свештеника који учинише за народно ослобођење све, што само чист и истинити патриотизам захтевати може. Знајући црква српска да је верно испунила онај свештени аманет, који јој оставише косовске жртве, она је са поверењем један део своје дужности предала у руке световњака са заклетвом, да они у слободи и срећи одрже и унапреде оно што је она у ропству и несрећи знала, умела и хтела одржати и очувати и потомству, у свети аманет предати. Српска црква, слушаоци, поносна са тога, што је код таковачког јунака прва била и што је на возглас народног ослободиоца прва одговорила: Амин, пуна је добре воље, да и данас са крстом у руци а благословом у устима благослови свакога, који њен народни позив из времена ропства верно обавља данас у слободи, а међу таквима узвишено место заузима и покојни Бачвански. Но као што су у оно време први и најбољи народни учитељи били калуђери и манастири, који, не дадоше да страдајући народ и савршено пропадне, тако су данас науке и научењаци вештине и вештаци, а међу њима и народно позориште. И Српска црква предајући у неколико своју стару дужност својим новим наследницима, ево се данас са захвалношћу одазива драгоценом пепелу још драгоценијег слепог и патничког вештака, учитеља добрих снага похвалног српског народног позоришта. Јер кад је црква у теорији учила шта је светлост и врлина, Бачвански је то и на примеру представљао, учећи Српски народ како се врлина награђује. Кад је црква проповедала шта је грех и како га се треба чувати, Бачвански је и сам, а и своје ученике учио је да народу примерима покажу, како је грех гнусан и како грешник тешко страда јер се сваки грех тешко казни. Кад је црква учила шта је слобода, како је лепа и како је красна да јој се ништа упоредити не може, Бачвански је радио па и друге учио до живо представе, како се слобода ни с чим не мо же сравнити и како се њени плодови ни са каквим плодовима не могу заменити. Кад је црква учила да светост и врлине у рај воде, Бачвански је радио па и друге учио да што живље представе, како светост и људи на земљи поштују и уважавају и споменике јој подижу.
Но тај Бачвански, слушаоци, што је знао да тако савесно, народски и патриотски одговори својој племенитој дужности, можете ли веровати, да није разумевао све ово, што вам сада казах?! Но ја видим да одобравате мој говор па зато баш кажите ми, са каквим ли је осећајима у својој великој души умро велики вештак знајући, да се данас у његовом народу слабо поштује и мало уважава истина данашњих речи? Јер о нама веле да спречавамо просвету и да наука треба без нас да напредује, а о вештацима позоришта, многи кажу, да они изопачавају просвету и шкоде моралу па зато ваљда и остају да намучени, изнурени и слепи под старост често под туђим кровом овај свет остављају и од милости живе! Хо нека нас то ни најмање не збуњује у нашем светом и узвишеном задатку, јер ретки су умови који свако добро појимају као што су ретка и светила на небу кој а сама од себе светле. Радимо дакле на напретку не би ли наше ученике унапредили те да нас боље разуму и према томе праштајући се са пепелом раденика који је часно, верно и поштено, који је усталачки радио на народном напретку и за њега се жртвовао из дубине душе велимо, вечна ти памјат Србине, који си умео, знао и хтео живети и трпети за добро твоје отаџбине и срећу твога народа.
