СЛОВО 2
говорено на опелу поч, Вићентија, Епископа Жичког.
У народу Израиљском живео је првосвештеник, судија и пророк, праведни Самуило, који се још од детињства одликовао побожношћу. Кад је Самуило умро беше се искупио сав Израиљ да му ода последњу почаст и погребе свога великодостојника. Па и данас, нови Самуило, Архијереј српске цркве, црквени судија и учитељ жичке епархије, ево лежи пред нама, и ми као нов Израиљ, искуписмо се да своме Архијереју и последњу почаст укажемо.
Још као дете, првосвештеник Јудејски Самуило, беше позват од Бога на пророшку службу; но и архијереја српског Вићентија, још као дете беше промисао одредио на службу Св. цркви, јер је још од детињства живео при манастиру. Као проповедник слова Божијег Самуило беше пророк и слуга Господњи, но и епископ Вићентије скоро 40 година проведе у служби црквеној као сабрат и старешина манастира Враћевшнице и као Епископ жичке Епархије настављајући своју паству у Св. вери Христа Спаситоља. Како словом тако и делом неговао је пророк Самуило страх Божији у народу Израиљеком, но и Архијереј Вићентије својим трудом и заузимањем неговао је семе побожности у околини својој. Самуило беше помазао првог израиљског цара, но и Епископ Вићентије беше сретан да види и поздрави првог српског Краља.
При овако свечаном спроводу, пред овако одабраним скупом и пред остатцима српског Архијереја, заиста би требало да и беседник испуњен усрдном службом свечано представи побожност, уздржљивост, љубав према истини и Св. цркви и патриотизам преосвећеног покојника, кога су и красиле поменуте врлине. И он је се вазда па и као великодостојник одликовао простотом и скромношћу монашког живота по примеру старих отаца наше Св. цркве.
Архијереј Вићентије беше свагда велики поборник за Св. цркву и њене православне догмате, али у исто време и врли патриота своје отаџбине што је особито посведочио својом последњом вољом. Рођен у Руднику 1824. године он је још од детињства проводио свој живот у знаменитом манастиру Враћевшници где је се по примеру његових претходника, а васпитан старим монашким животом и узвисио на високо црквено достојанство. Као старешина манастира Враћевшнице преосвећени покојник особито се одликовао вредноћом и заузимањем око унапређења те Св. обитељи, у којој су и данас 2 велика здања, галерија свију Српских владара и богата библиотека живи доказ његовог труда и вредног живота.
У манастиру Враћевшници богато се васпитао и први Српски Митрополит Мелентије, верни друг ослободиоца српског, великог Милоша, одушевљени поборник српске славе и слободе, па и Епископ Вићентије, по примеру свога претходника, беше се одликовао како у држави својим патриотизмом зашто је на Св. андрејској скупштини и награђен златним крстом, тако и у цркви својом монашком побожношћу и ревношћу што га је и узвисило на високо звање српског Архијереја. Колико је преосвећени покојник био одан и ревностан у својој архијерејској дужности, колико је био одушевљен за Св. цркву и њен напредак, то нам најлепше доказује, што кад је ове зиме позват натраг у отаџбину из Далмације, куда беше отишао ради поправке здравља, без и најмањег оклевања похитао је да и последње дане свога вредног живота посвети потребама цркве. Не гледајући на своје веома порушено здравље и због зимњег доба на врло тешки, а за њега и опасни пут, он је на први позив похитао и дошао. Истина Епископ Вићентије није се одликовао дубоком науком, али је зато светлио како особитом бистрином ума тако и челичним карактером и особитом љубављу према Св. цркви.
Преосвештени покојник није свршавао велике школе, али је свагда у свом положају умео да буде велики, уливајући свакоме поштовање како својим достојанственим држањем тако и лепим и паметним говором. Он се истина није одликовао знаменитим списима, али својим бистрим погледом на цркву и свештенство и њихове потребе оставио је и дуговечну успомену код свију који су га из ближе познавали. Он је свагда живео умерено, може бити и више, но што му је то његово порушено здравље допуштало, али зато штедећи од свога уживања, преосвећени покојник постарао је се за васпитање српске сирочади поди-жући и у томе вечити спомен, на који ће благодарна срца Српских синова са поштовањем и благодарношћу гледати показујући свога добротвора за пример другима.
Оволике су дакле врлине преосвећеног Епископа жичког Вићентија, који се једино својим паметним радом и озбиљним животом из сиромашне сеоске куће у Гор. Црнићу, знао узвисити до високог положаја српског Архијереја. Оволики су дакле плодови 40-то годишњег монашког живота покојниковог у коме је црква изгубила свога примерног служитеља, Епархија жичка свога доброг Архијереја, свештенство свога оца и народ свога пастира.
Но праштајући се са узвишеним покојником и задржавајући пријатне успомене његовог драгоценог рада и велике љубави према цркви и народу, а оцобито према Српским сиромашним ђацима, за чије је школовање и знатан фонд оставио, помолимо се Господу Богу, да се у колу осталих Српских архијереја и покојник удостоји светог места на небу.
