По благослову Његовог преосвештенства, Епископа аустријско-швајцарског, Господина Андреја, 13. октобра 2023.г, група од 47 поклоника са Парохије у Линцу на челу са протојерејем-ставрофором Драганом Мићићем, кренула је у походе светињама Косова и Метохије.
Прота Драган је, вршећи своју пастирску улогу а следећи жеље многих парохијана,
решио да реализује и своју идеју да је потребно и душекорисно, да се више иде у походе светињама Србије и Косова и Метохије.
Искуство проте Драгана у организацији поклоничких путовања, допринело је врло успешној реализацији овог, не тако једноставног подухвата. Све се одвијало по брижљиво планираном и претходно договореном програму.
Аутобус са 43 путника кренуо је 13. октобра 2023.г у 18 часова из Астена пут Србије, где се групи придружило још неколико путника. Целим путем нас је пратило лепо и топло време.
У суботу, на празник Покрова Пресвете Богородице, аутобус се зауставио у сремском месту Добановци, директно испред храма Преноса моштију св. Николаја, где је путнике срдачно дочекао прота Милан Алимпић и протиница Снежана.
На празничној Светој Литургији прозбе Господу узносиo jeпрота Милан уз умилно појање локалне певнице,подпомогнуте ђаконом Немањом и протиницом Грозданом. Причестио се знатан број верника и поклоника. О историјату и знаменитостима ове сремске цркве, говорио је прота Милан.
Литургијско сабрање је настављено у парохијској сали, где су домаћини припремили богату трпезу љубави. Окрепљени духовном и телесном храном, путовање је настављено пут Косова и Метохије. Формалности на граници су протекли без икаквих проблема или непријатности.
На 5км од Приштине, зауставили смо се испред хотела “Константин”, где су нам домаћини приредили добродошлицу по старом србском обичају, у народним ношњама, са погачом и сољу и домаћом ракијом. У приземљу хотела, добили смо распоред по собама и кључеве од истих. Након смештања ствари у апартмане, послужен је врло леп и укусан ручак.
Не губећи време, аутобусом смо се хитро упутили пут Меморијалног споменика косовским јунацима на “Газиместану”. Са узвишења од 636м, а нарочито са врха куле, видело се цело Косово Поље а у даљини се назирала купола џамије која обележава место где је Милош Обилић убио Мурата. Ту је прота Драган са ђаконом Немањом, уз појање свих присутних одржао парастос косовским јунацима. Након подсећања на овај пресудни бој у србској историји, прочитане су заветне речи и клетва цара Лазара:
“Ко је Србин и србскога рода
а не дошо на бој на Косово
не имао од срца порода
ни мушкога ни девојачкога
од руке му ништа не родило
рујно вино ни пшеница бела
рђом капо док му је кољена!”
Под утиском овог светог места, пут нам се продужава према нашем најлепшем манастиру Грачаници, задужбини краља Милутина из 14.века. Црква је посвећена Успењу Пресвете Богородице. Грачаница се сматра за једно од најлепших остварења српске средњевековне архитектуре. Међу више стотина прелепих фресака, истичу се стојеће фигуре краља Милутина ктитора и његове младе супруге, краљице Симониде, док им анђели са лукова сносе на главе краљевске круне. На улазу у манастир сачекао нас је водич који се веома потрудио да нам што више каже о историји и главним карактеристикама архитектуре, грађевинског стила и о ликовним својствима фресака. Истакао је и да је УНЕСКО овај манастир прогласио за светску духовну баштину. За то време у цркви се одвијала молитва, велико бденије пред празник Покрова Пресвете Богородице. На крају смо се сви поклонили пред иконом празника и примили помазање освештаним уљем за здравље душе и тела.
И ако је већ увелико био мрак, наш аутобус је продужио према оближњем манастиру Сушица, посвећен Великомученику Димитрију, где нам је игуманија Ирина изнела делић моштију Светог Димитрија на целивање. Изашавши у осветљену порту манастира, љубазна игуманија нас је позвала да седнемо и да се послужимо соком и слаткишима. У пријатном амбијенту развио се разговор, при којем је прота Драган представио нашу поклоничну групу а игуманија Ирина је испричала да је манастир Сушица уписан у Повељу краља Милутина у манастиру Грачаница из 1314.године и по предању, манастир Сушица је старији од манастира Грачанице и ако не постоје писани подаци о њеном ктитору или градитељу. Као и многи и овај манастир је потпуно порушен почетком 19.века а обнова је започета 2019.г, а завршена 20-тих година 20-тог века. 2019.г завршен је нови манастирски конак и по благослову владике Теодосија основан је женски манастир. Мати Ирина је рекла да је у окружењу манастира претежно шиптарско становништво али да до сада са њима нису имали никаквих проблема.
Обогаћени овако лепим и оптимистичким сазнањима, вратили смо се у хотел где нас је испред хотела изненадила група омладинаца у народним ношњама и поређане столице за гледаоце. Ми смо сели а једна девојка је најавила краћи културно-уметнички програм који су они припремили за нас. Добро увежбани играчи, приказали су сплет народних игара са Косова и Метохије и Србије и побрали велики аплауз од присутних. За ову децу која су играла у изнајмљеним ношњама, прикупљен је леп прилог за куповину њихових нових ношњи. У сали хотела чекала нас је богата вечера, након чега смо благодарећи Господу на свему, отишли на спавање.
У недељу, 15.октобра 2023.Свету васкрсну Литургију прославили смо у манастиру Високи Дечани. У светом олтару,Светој Литургији је началствовао прота Драган уз саслужење Ђакона Немање и јеромонаха домаћина. Светој Чаши приступили су монаси, многи народ, православни чланови КФОР-а и већина поклоника. На крају су откривене целебне и не трулежне мошти Светог краља Стефана Дечанског, које стоје на десној страни, испред олтара. Сви присутни су приступили да се поклоне и помоле Светом краљу, након чега нас је сабрат манастира помазао светим уљем. Трпеза љубави је постављена на великој веранди конака наспрам цркве посвећене Господу Пантократору. После окрепљења имали смо прилику да слушамо објашњења стручног водича о многим карактеристикама и посебностима манастира. Ктитор манастира је краљ Стефан Дечански а завршио га је његов син Душан у периоду од 1327 и 1355.г. Фреске су у већини у целини оригинално сачуване. Манастир има чувену и богату ризницу. Уписан је на листу светске културне баштине УНЕСКА 2004.г.
Пуни утисака, кренули смо према Пећкој Патријаршији. Под овим јединственим сводом налазе се 4 цркве: црква Светих Апостола, црква Богородице Одигитрије Путеводитељнице, као и црква Светог Димитрија, које су са спољне стране све спојене заједничком припратом а на јужној страни дозидана је мала црква светог Николаја са својом припратом. Под сводовима ових цркава налазе се богато украшени саркофази, гробови и кивоти српских архиепископа и патријараха, Срба светитеља, са њиховим чудотворним светим моштима. Пећка Патријаршија је од 13.века седиште српских архиепископа и патријараха. Вековима су они овде устоличавани и ту боравили. У цркви светих Апостола налази се велики мермерни трон у коме се вековима врши устоличавање патријараха до данас. Имали смо времена да у богатој манастирској продавници купимо што смо требали али и да прошетамо по прелепој порти, где се налазе камени остаци старе цркве, клупе за седење а цео амбијент је обогаћен потоком који протиче кроз парк, два огромна дрвета дуда за која се верује да их је засадио још Свети Сава. Целе године људи скупљају са овог дрвећа, лети слатке плодове а лишће преко целе године за лековити чај.
Наше путовање се наставља на југ, пут царског града Призрена. Основао га је Цар Душан, сматра се градом музејем јер се ту у центру града налази десет средњевековних светиња које непобитно доказују и сведоче о животу Срба на овим просторима. Како је била недеља а изузетно леп и сунчан дан, у граду је врвело од добро расположених младих и старих људи и пуно деце. У сусрет су нам изашла два ученика богословије, а на самом улазу нас је дочекао насмејан игуман манастира Црне Ријеке и професор Богословије, отац Андреј. У предворју школе доминирала је биста задужбинара и ктитора Симе Игуманова Призренца. Призренска Богословија светх Кирила и Методија је најстарија православна школа на Балкану. Основана је 1871.године. Већ преко 150 година ова Богословија која је у рангу Пећке Патријаршије има најзначајнију улогу за верски и национални живот Срба у овом граду и шире. У рату 1999 године била је у целости спаљена па су професори и ученици пребачени у Ниш до доласка снага УН 2011, када је реновирана и обновљена Богословија опет почела са радом. Имали смо могућност да обиђемо учионице, капелу и продавницу након чега су нас два ученика одпратила у други део града у манастир Богородицу Љевишку, задужбину краља Милутина из 1306. године. Ту су богослови са протиницом Грозданом отпевали две похвалне песме Пресветој Богородици. Поклонили смо се и помолили икони испред оригилне фреске Богородице Љевишке, хранитељки Призрена, где се види да Христос из котарице узима и дели хлеб народу. Ученик Богословије који нас је пратио показао нам је цркву светог Ђорђа у центру, цркву св. Спаса на брду изнад Богословије, цркву свете Недеље, цркву светих врача Козме и Дамјана. Рекао је да се у близини налази и задужбина и гробно место цара Душана. Поздравили смо се са љубазним домаћинима, полазницима Богословије и ушли у наш аутобус. Врло брзо стигли смо у манастир Св. Архангела, где нас је чекала богата вечера и удобан смештај.
Већ у 6 сати ујутру седели смо у аутобусу и кренули назад према Србији. Љубазни домаћини су нам спаковали хладан оброк за пут па смо прво задржавање имали у Куршумлији где смо се окрепили кафом и храном. У Ветернику код Новог Сада чекало нас је још једно изненађење које је отац Драган приредио својим парохијанима. У ресторану “Код Дуће” , по претходном договору, проту Драгана и његове путнике, дочекао је прота Предраг Билић. Ту је била припремљена изврсна печена јагњетина и прасетина као и јело по избору, са свим прилозима и пићем за све учеснике путовања.
На крају, треба истаћи да је ово дуго жељено поклоничко путовање протекло молитвено у миру и без икаквих инцидената. По благослову проте Драгана сви поклоници су постили, исповедили се и причестили. Сви су учинили добро дело дајући прилоге било личне, било организовано, за народне кухиње на првом месту а онда и манастирима и Богословији. Ко цркви даје, Богу позајмљује а Бог ником не остаје дужан. Народ на Косову је захвалан кад неко дође, кад се интересује за њихов живот тамо. Моле да их не заборављамо и да опет дођемо. Много су гостољубиви. То им много значи. А ми смо се напунили духовном храном. Молили смо се лично и заједнички у свим светињама и тако духовно и телесно испунили и обогатили новим доживљајима, искуствима и сазнањима. Да Бог да и опет да путујемо са протом Драганом, њему на многаја љета, а свима поздрав: “Догодине у Призрену!”
Вероучитељица у пензији, Видосава Спасић
