Житије Св. Василија

Свети Василије Острошки родом је из Попова поља у Херцеговини, али се не зна тачно година рођења. Острошки калуђери су причали да се у њиховом манастиру налазила рукописна књига са житијем св. Василија. Књига је нестала 1852/53. године у време Омер-пашиног напада на Црну Гору. У том житију писало је наводно да се св. Василије родио 28. децембра 1610. године и да му је крштено име било Стојан. Вук Врчевић је забележио по народном казивању да је св. Василију било четрдесет година када је из Тврдоша прешао у Острог. Како се тај прелазак догодио 1651. то би потврђивало казивање овог изгубљеног житија. То уједно казује да је Светитељ изабран за епископа врло млад, јер је већ 1639. био митрополит захумски.

У житију св. Василија, које је на основу традиције написао патријарх Василије Јовановић Бркић и унио га као синаксар у службу коју је саставио у част Острошког Светитеља, каже се да је св. Василије као дечак отишао у Требињски манастир и тамо се замонашио. Записано предање које потиче из поменуте књиге са житијем св. Василија каже да је Светитељ ступио најприје као ђак у манастир Завалу код свога стрица јеромонаха Серафима, али да се постригао у Требињском манастиру (Тврдошу); да је као млад калуђер био неко време у Цетињском манастиру, па се затим вратио у свој постриг (манастир). Као архимандрит тврдошки путовао је у Свету гору, а затим у Русију, одакле се вратио с богатим даровима.

Манастир Острог

Манастир Острог

Врло рано је постао митрополит западног дела Херцеговине и већ 1639. потписао се на књизи Љетопис Јована Зонаре као „смерни митрополит захлмски Василије“. Велика Хумска епархија подељена је, после обнове Пећке патријаршије, на две епархије, западну „требињску“ са седиштем у манастиру Тврдошу и на источну „милешевску“ која се чешће називала и „полухерцеговачком“ или „петровском“ по манастиру св. Петра на Лиму, где јој је неко време било седиште. Св. Василије Острошки био је епископ западне, Требињске епархије до 1651. Било је то време патријарха Пајсија. У духу Пајсијевих настојања да се у народу оживи сећање на славну прошлост, митрополит Василије први је од херцеговачких архијереја поново узео титулу „захумски“ митрополит, која је већ поодавно била замењена титулом „херцеговачки“, откако је старо име Хум и Захумље било замењено именом Херцеговина.

Западна Херцеговина била је изложена најтежим невољама ратног времена, у коме је спољни непријатељ доносио страшне ударце, а унутрашња колебања и људске слабости, које се у овако критичним временима најбоље испољавају, загорчавале су и онако тешку ситуацију у народу. Митрополит Василије налазио се тада на челу црквеног и народног живота у западној Херцеговини са резиденцијом у манастиру Тврдошу, који је још од времена митрополита Висариона био центар ослободилачког покрета. Ратне страхоте, наметљива активност агената западних и папских легата, разнородна опредељеност црквених и народних првака и извитопереност многих нарави загорчавали су живот митрополиту, који је по свом позиву и положају био приморан да у свему томе учествује.

Због овако тешке ситуације на овом подручју св. Василије је, повлачећи се са народом, стигао на подручје источно-херцеговачке епархије која је у то вријеме била упражњена и, свакако по својој молби, прешао за митрополита источно-херцеговачке епархије о чему му је патријарх пећки Гаврило издао синђелију у Грачаници 27. новембра 1651.

Његова тиха смрт у манастиру Острогу 29. априла 1671. и није могла бити схваћена као коначни растанак или губитак. Свети Василије је остао и даље присутан у животу народа и то присуство је постало још интензивније и активније. Поштовање је прерасло у култ.

О том сведоче и записи и предања. Већ 1671. записано је: „Престави се светопочивши владика Василије захолмски и скендеријски“. „А кад умре“, прича архимандрит Никодим Раичевић Вуку Караџићу, „укопају га ниже манастира у градини. Пошто прође седам година послије његове смрти, присни се једну ноћ проигуману Жуопскога манастира, гдје га зове владика Василије, да га ископа из земље. То му се присни и други пут… трећи пут му на сну дође владика Василије… Кад остали калуђери то чују и виде… узму мотике и трнокопе и лопате и пођу с њиме да ископају владику Василија и дошавши под Острог, гдје је већ било неколико калуђера… сви запосте као испосници и стану се једнако Богу молити и бденија држати, па пошто тако проведу недјељу дана онда отидну на гроб и откопају га, кад тамо, а то владика Василије цјелокупан и свет. Потом га у ћивоту намјесте у цркви у горњему манастиру гдје је и данашњи дан“.