СРЕТЕЊЕ
Лук зач. 7. гл. 2. ст. 22-40.
Кад је Бог послао Мојсеја са Ароном да изведу народ Израиљски из Египта, Фараон није хтео народ да пусти и зато је Мојсеј чинио разна чуда са којима је Бог кажњавао Фараона за против ност и упорство. Но кад је на послетку анђео поморио и све египатске првенце за једну ноћ, онда је Фараон пустио народ а како су од тога помора поштеђени сви израиљски првенци, то је закон 1 налагао, да се за успомену тога сви израиљски првенци посвећују Богу на службу тј. да извесно време служе при храму. Но кад је доцније за ту службу избрано Левијево племе, онда је за првенце одређен откуп у 5 сикала сребра. 2 По овом закону и Спаситељ је требао да буде посвећен Богу и ово посвећење извршено је на дан Сретења заједно са обредом материног очишћења, које је бивало у 40-ти дан по детињем рођењу а на овај дан срели су Господа у храму Симеон богопримац и Ана пророчица.
У оно време донеше родитељи дете Исуса у Јерусалим да га метну пред Господа, као што је написано у закону Господњем: да се свако мушко дете које најпре отвори материцу посвети Господу; и да принесе прилог, као што је речено у закону Господњем, две грлице или два голубића.
По Мојсејевом закону при посвећењу првенаца Господу, требало је принети на жртву: једногодишње јагње на жртву всесожења и младог голуба или грлицу на жртву за грех 3 но сиромашнима закон је одобравао да уместо јагњета могу принети два голуба или две грлице. Дева Марија принела је ову сиротињску жртву. Ове жртве Спаситељу, као Богу, нису биле нужне па и деви Марији такође, јер је она осењењем Св. Духа очишћена од сваког греха и нечистоће. Они су дакле принели жртве: 1) да би испунили сваку правду 4 и показали пример покорности према закону и вољи Божијој и 2) због будуће службе Христове јер иначе не би могао имати уплива у народу а још мање бити му учитељ. Дева Марија такође је морала испунити све што је за очишћење прописано јер је другачије не би сматрали за праву Израиљћанку. Тајна зачећа и рођења била је народу посве непозната и зато је требало испунити све законске формалности.
И гле, био је у Јерусалиму човек по имену Симеон и тај човек беше праведан и побожан и чекаше утехе Израиљеве, и Дух Свети беше у њему.
Праведни Симеон читајући пророшке књиге знао је за долазак обећаног Месије, који је народу израиљском био утеха, пошто ће се на њему сва пророштва испунити. Осим тога Симеон је у себи имао и Духа пророшког.
И њему беше Св. Дух казао да неће умрети док не види Христа Господњег.
По предању Симеон је био један од 79 толковника, који су по жељи Птоломеја Филаделфа на остову Фаросу, близу Александрије, превели Стари Завет на грчки језик близу 280 година пре Христа. Њему беше дошло, каже предање, да преведе књигу пророка Исаије, па кад је дошао на оно место, које вели да ће дева зачети и родити Емануила – богочовека (7,14), он је посумњао и онда му се јави анђео и каже, да неће умрети док не види тај догађај.
И Духом (покренут) дође у цркву и кад донесоше родитељи дете Исуса да сврше за њега закон по обичају, он га узе на своје руке и хвали Бога и рече: Сад отпушташ с миром слугу свога, Господе, по речи својој, јер видеше очи моје спасење твоје, које си спремио пред лицем свију народа, видело, да обасја незнабошце и славу народа твога Израиља.
Кад су Христа Спаситеља доносили у храм ради посвећења и жртве очишћења, онда и Симеон покренут неком вишом силом долази у храм и ту просвећен Духом Светим одмах у лицу Исусовом познаје обећаног Месију, па благодарећи Богу што је дочекао да га види, он узима дете на своје руке и каже: Сад ме, Господе, отпушташ, опрашташ овога живота с миром, са душевним спокојством, које ја не бих имао да сам пре умро, јер су сад моје очи виделе спасење које си Ти обећао васељени виделе су видело, светлост која ће обасјати, просветити, незнабошце и која је (Христос) слава народа Израиљског. Важно је што овде Симеон најпре спомиње просвећење незнабожаца па онда славу Израиљску, јер је просвећен Духом Светим предвидео, да ће Јудеји одбацити Христа а идолопоклоници примити га па се онда потрудити, да и Јудеје обрате у веру. 5
А Јосиф и мати његова чудили су се томе што ја се говорило за њега.
Чудили су се не зато, што су од Симеона чули нешто особито, ново и непознато, него зато, што су се сад уверили да је Бог многим људима открио тајну о младенцу и његовом необичном назначењу.
И благослови их Симеон и рече Марији матери његовој; гле овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу и да буде знак противу кога ће се говорити.
Благословио је Симеон Јосифа и Марију као стараоце детиње и помолио се Богу за њих а за тим со обраћа богомајци и каже: овај тј. Христос обориће и подигнуће многе. По пророштвима Господ се назива камен спотицања и стена саблазни 6 а сам Спаситељ за себе каже: Нисам дошао да донесем мир, него мач. 7 а све ово било је за фарисеје и цео Јудејски народ. Спаситељ је дакле, по Теофилакту, пад за неверујуће и ускрс за верујуће, јер као што су многи који га нису веровали пали и пропали, тако су многи од оних који су га веровали узвисили се и спасли. Но многи су и говорили противу Христа, тј. противу његовог божанства те су тако били узрок саблазни и пропасти за многе, као што је о свему томе и предсказано (вид. Ис. 50,18. Дел. Ап. 27, 22).
А и теби самој проћи ће нож душу, да се (тако) открију мисли многих срца.
Под именом ножа, овде се разуме она ужасна туга и жалост, коју ће богомајка претрпети гледајући свога сина на крсту разапета. И заиста, кад из јеванђелске историје знамо, да су Спаситељева страдања покренула и саму природу јер: сунце је помрчало, земља се затресла, камење се распадало, па и сами хладни гробови отворише се многим мртвим и немилосрдни војници узнемирише се, онда је лако знати, како је могло бити чистој души нежне мајке! По пророштву Симеоновом, Спаситељу је требало да страда и зато, да се јасно покаже одношај који ће људи заузети према њему, јер то значе последње речи овога стиха.
И беше Ана пророчица, кћи Фануилова, од колена Асирова, она је остарила а седам је година живела са мужем од девојаштва свога; и удова беше седамдесет и четири године и није одлазила од цркве, него је служила Богу дан и ноћ постом и молитвом. И она у тај час дође и хваљаше Господа и говораше за њега свима, који су чекали спасење у Јерусалиму.
Јеванђелист говори овако опширно о пророчици Ани, да би отклонио сваку сумњу о истинитости својих речи. Он не спомиње име мужа Аниног него оца њеног прво зато, што је она била удовица и друго, због самог значења имена Фануил што значи виђење божије, као што и име племена Асирова значи благослов. Христа дакле још као дете поздрављају и о њему сведоче личности разне и по положају и по годинама, јер у томе послу видимо и пророке и пастире, и старце и бабе и децу. Дева Марија зачиње, нероткиња Јелисавета рађа, неми Захарије проговара, његова жена прориче, Св. Јован још у утроби радује се, мудраци долазе на поклоњење, Ана разглашује рођење и Симеон слави Бога и прориче! За пророчицу Ану важно је још и то, што се она није молила Богу само као и остали Јудеји тј. два пута дневно, око 3-ћег и 9-тог сата и што није постила као и остали тј. само два пута недељно: понедељком и четвртком, него се молила Богу и постила целога свога живота при храму, коме је служила од смрти мужевљеве непрестано. Из последњих речи овога стиха види се, да је Ана ушла у цркву овога дана баш у оно време кад је Симеон узео небеског младенца на руке и славио Бога, па је од тада непрестано свакоме говорила о рођеноме Месији.
И кад свршише све по закону Господњем, вратише се у Галилеју, у град свој Назарет.
О повратку у Назарет Матеј у гл. 2,11 говори опширније, а Лука изостављајући: о повратку у Витлејем, о доласку Мудраца и погибији невине деце о чему говори и Матеј одмах прелази на повратак богомајке у Назарет.
А дете је расло и јачало духом, и пунило се премудрошћу и благодат Божија беше на њему.
(Тумачење овога стиха види у тумачењу Јеванђеља на празник Обрезања стих трећи).
1. Исх. 13, 2-12
2. Числ. 18, 16.
3. Лев. 12. 6. 8.
4. Мат, 3, 15
5. Рим. 11, 25-26.
6. Ис. 28. Рим. 9, 38
7. Мат. 10, 34-35
БЕСЕДА НА СРЕТЕЊЕ
У име Оца, и Сина, и Св. Духа
Побожна браћо!
Кад је на данашњи дан Симеон богопримац дочекао у храму Јерусалимском богомајку са њеним божанским младенцем, он је узео дете на руке па између осталога прорекао и то, да ће и пресвета дева Марија доживети тешке и горке жалости. Он јој је рекао: А теби самој пробошће нож душу и то је било, кад је она свога пресветог јединца гледала разапетог на крсту. Но дева Марија и ако је то чула, она је ипак имала довољно стрпљења да свога јединца чува као своју душу па видећи његово распеће она је видела и његову божанску славу васкрсења. Из овога поступка научимо се и ми, др. бр. стрпљењу у свима околностима нашега живота па ако нас снађу беде и невоље и ако наступе тешка искушења, будимо стрпљиви па ћемо дочекати и радости и среће. Стрпљење је велика врлина па зато и наш народ каже стрпљен, спашен па зато ћу и ја данас да вам говорим о стрпљењу. Као синови Божији ми треба да се угледамо на стрпљење нашега Оца Бога; јер као млађи нужно је да будемо покорни старијем а као синови срамно је да будемо недостојни нашег оца.
Кад с једне стране знамо, колико има људи који скрнаве светиње божије и руже његово свето име, и колико их има који његове свете заповести самовољно омаловажавају, а Бог и поред тога обасјава својим сунцем и зле и добре и доје кишу и неправеднима и праведнима, онда можемо замислити бар од прилике неизмерну величину Божијег стрпљења! Времена годишња иду својим редом, стихије природне приљежно и вредно служе човеку, плодови земаљски уредно долазе и то све бива по вољи божијој, и то све весели и невине и порочне, и побожне и непобожне и неблагодарне као и благодарне и зар све то није и сувише велики доказ неограниченог стрпљења Божијег! Имајући у рукама свемоћну власт казни и свемоћну силу освете, Бог у место казни и освете шаље грешноме и нелбагодарноме свету свога Јединца да се понизи и страда ради светскога спасења! Па и после тога е да би нам показао неограничену меру свога стрпљења он каже: Чули сте да је казано: љуби ближњега твога и мрзи на непријатеља свога, а ја вам кажем: љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне, јер ћете само тако радећи бити синови Оца вашега који је на небесима; почем Он заповеда своме сунцу те обасјава и зле и добре и даје кишу и праведнима и неправеднима. 1 Ове ово бр. хр. чинио је и Спаситељ показавши на послетку своје неограничено стрпљење баш кад су га људи највише понизили и мучили на крсту, јер се и онда молио Богу за њих, говорећи: Оче, опрости им, јер не знају шта раде. Угледајмо се и ми др. бр. на нашег Спаситеља, јер је он показивао свуда и свакада своје неограничено стрпљење зато, да нам остави пример по коме смо и ми дужни да се владамо.
Стрпљење не само што је у стању да нам очува она добра и блага, која имамо, него победоносно одбија од нас и сва зла која нам могу да шкоде. Стрпљење, помоћу божије благодати, борећи се противу страсти нашег тела, које и душу убијају, оно ствара врлине које нам само на срећу служе. Тако нпр. превара, крађа, убинас снађу беде и невоље и ако наступе тешка искушења, будимо стрпљиви па ћемо дочекати и радости и среће. Стрпљење је велика врлина па зато и наш народ каже стрпљен, спашен па зато ћу и ја данас да вам говорим о стрпљењу. Као синови Божији ми треба да се угледамо на стрпљење нашега Оца Бога; јер као млађи нужно је да будемо покорни старијем а као синови срамно је да будемо недостојни нашег оца.
Кад с једне стране знамо, колико има људи који скрнаве светиње божије и руже његово свето име, и колико их има који његове свете заповести самовољно омаловажавају, а Бог и поред тога обасјава својим сунцем и зле и добре и доје кишу и неправеднима и праведнима, онда можемо замислити бар од прилике неизмерну величину Божијег стрпљења! Времена годишња иду својим редом, стихије природне приљежно и вредно служе човеку, плодови земаљски уредно долазе и то све бива по вољи божијој, и то све весели и невине и порочне, и побожне и непобожне и неблагодарне као и благодарне и зар све то није и сувише велики доказ неограниченог стрпљења Божијег! Имајући у рукама свемоћну власт казни и свемоћну силу освете, Бог у место казни и освете шаље грешноме и нелбагодарноме свету свога Јединца да се понизи и страда ради светскога спасења! Па и после тога е да би нам показао неограничену меру свога стрпљења он каже: Чули сте да је казано: љуби ближњега твога и мрзи на непријатеља свога, а ја вам кажем: љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне, јер ћете само тако радећи бити синови Оца вашега који је на небесима; почем Он заповеда своме сунцу те обасјава и зле и добре и даје кишу и праведнима и неправеднима. 2 Ове ово бр. хр. чинио је и Спаситељ показавши на послетку своје неограничено стрпљење баш кад су га људи највише понизили и мучили на крсту, јер се и онда молио Богу за њих, говорећи: Оче, опрости им, јер не знају шта раде. Угледајмо се и ми др. бр. на нашег Спаситеља, јер је он показивао свуда и свакада своје неограничено стрпљење зато, да нам остави пример по коме смо и ми дужни да се владамо.
Стрпљење не само што је у стању да нам очува она добра и блага, која имамо, него победоносно одбија од нас и сва зла која нам могу да шкоде. Стрпљење, помоћу божије благодати, борећи се противу страсти нашег тела, које и душу убијају, оно ствара врлине које нам само на срећу служе. Тако нпр. превара, крађа, уби ство итд. јесу грехови који убијају душу човекову, но кад у срцу постоји снажно и постојано стрпљење, онда човек неће никада окаљати и понизити себе поменутим гресима. Истина, да је љубав веза братства, да је темељ мира и веран чувар постојанства и јединства; она је извор наде и вере и свију добрих дела па зато и јесте вечна у небеском божијем царству. Али одузмите од љубави стрпљење и видећете да је она слаба и да нема никакве цене! Због тога и божиј и Апостол каже: љубав је трпљива и милокрвна, љубав не завиди нити се велича и она не чини што не ваља, не срди се и не мисли о злу, не радује се неправди, свему се нада и трпи 3 дакле брат је љубави стрпљење и помоћу њега она одржава везу између слоге и среће.
Но и осим тога запитајмо се, др. бр. како ћемо да се сачувамо од клетве и кривоклетства, како од оговарања и разглашавања туђих мана, како од преваре? Како ћемо нашем ближњем опростити увреде, како ћемо љубити и наше непријатеље и молити се Богу и за оне који нас мрзе и гоне како ћемо, велим, све ове хришћанске дужности испуњавати ако не будемо имали стрпљења? Стрпљење је знак по коме се разликују добри од рђавих, праведни од неправедних, па зато и Свето писмо каже: Све што ти нанешено буде прими и у смерности својој трпи; јер се злато чисти у ватри а човек у стрпљењу4 Велика је дакле сила стрпљења па зато нас она и спаја са Богом и води у вечни живот. Стрпљење ублажава гњев и љутњу, укроћава језик, управља разумом, чува мир и поредак, потпомаже учење, утишава жеље упитомљава наглост и суровост и умирује непријатељство. Стрпљење чини богаташа милостивим а сиромаха благим и безопасним а у породици одржава љубав, слогу и верност. Стрпљење чини да су људи у срећи смерни и кротки, у несрећи храбри и издржљиви а при нападајима благи. Стрпљење је дакле она здравица на којој лежи темељ наше, вере. И тако, ако смо ради да у истини будемо синови божији, а ми се угледајмо на божије стрпљење које сам вам показао још у почетку ове беседе.
Са овога места, мила моја браћо, говорио сам вам више пута о слави и божанству нашег Спаситеља. Често сам вам напомињао ове речи Св. Писма, које за Христа Спаситеља кажу: да га је Бог узвисио и даровао му име, које је веће од свакога имена. Да се у име Исусово поклони свако колено оних који су на небу, и на земљи и под земљом! Па иако је оволика слава Спаситељева, па иако му се и на небу анђели клањају, ипак су га на земљи мучили.
Али ко може рећи, да је се он зато и светио? Нико! На овако дакле стрпљење угледајмо се и ми не тражећи никада да зло злим враћамо, а томе нас учи и Господ Спаситељ, кад каже: ко претрпи до краја благо њему. У свету ћете имати, невоље, али се не бојте, јер сам ја надвладао свет. 5 Слава победитељу Господу Исусу ва веки веков. Амин.
1. Мат. 5, 43.
2. I Кор. 16, 4-7.
3. Сир. 2, 4-5.
4. Фил. 2, 9-10.
5. Мат. 10, 22. Јов. 16, 33.
