Недеље По Светој Тројици, НЕДЕЉА ТРИДЕСЕТ ТРЕЋА

НЕДЕЉА ТРИДЕСЕТ ТРЕЋА (Митара и фарисеја)
Лук. зач“. 89. гл. 18. ст. 10-15

Све телесне врлине и пороци подлеже телесним осећајима, па зато се лако и виде и чују; но, душевне врлине и пороци, као сакривени од телесних осећаја, нити се виде нити чују, па зато их и разум тешко разликује и оцењује. Смерност је свето и спасоносно расположење душе, а гордост је напротив врло убитачан порок. И Господ Спаситељ, знајући да смо сви мање или више потчињени гордости и да се често удаљавамо од смерности, он нам у причи данашњег Јеванђеља о Царинару и фарисеју описује спољашње телесне знаке и гордости и смерности представљајући нам у исто време и штетне последице гордости и корист од смерности како би избегавајући гордост свагда тежили к’ смерности. Но у исто време Спаситељ нас примером царинара и фарисеја учи, каква треба да је хришћанска молитва па да је Бог прими и да њоме заслужимо Божију милост и заштиту.
Рече Господ ову причу; два човека уђоше у цркву да се моле Богу. Један (је био) фарисеј а други царинар.
Спаситељ Господ и ову толико важну и спасоносну поуку за човека казује нам у причи, јер је прича жива слика ствари и догађаја па кад се поука у причи а живим бојама представи, онда нам саме ствари изилазе живље пред очи и више на нас упливишу; онда нам изгледа као да саме ствари и догађаје и слушамо и гледамо. На послетку нико не може одрицати, да овакав начин поуке изазива и већу пажњу слушалаца који због тога и лакше и искреније примају и усвајају оно, чему се уче, па лакше и памте оно што су чули.
Код Јудеја су постојале три главне секте: Фарисеји, Садукеји и Есеји а по сведочанству Јосифовом њима су се придружили и други као: Иродијани, који су били, политичка странка за Ирода и римски данак; Галилеји, фарисејски ред; Терапевти били су на форму данашње милосрдне браће а то сведочи и њихово име које значи: слуге, покорни, послушни, врачи лекари. Есеји били су јудејски приврженици из грчке народности. Стари завет ни о једној од ових секти ништа не говори, јер су оне, по Јосифу, постале за време првосвештеника Јонатана или између 159 и 144 пр. Хр. а Старе Заветне књиге свршене су на 400 год. пр. Хр.
1) Фарисеји су били најбогатији и најсилнији међу Јудејима. Кад је Ирод умро Јосиф каже, да их је било до 6.000. Име су добили од јеврејске речи Фарахс што значи: удаљавати се, посвећивати се, јер су се фарисеји удаљавали од света и посвећивали вери. фарисеји су сматрани за највернију секту, јудејске вере 1 и имали су велики уплив у народу. 2 фарисеји су исповедали: да се свет управља по непроменљивој Божијој наредби, или, по судбини; да је човечија душа бесмртна и после смрти или је блажена или несрећна; да постоје добри и зли анђели; да је Бог дужан да Јудејима даје особита преимућства и да само они, а зато што происходе од Аврама и што испуњавају све законске форме, имају права на оправдање пред Богом. 3 фарисеји као богати и силни заузимали су прва места и били су, изузимајући Никодима и Гамалила, горди, лукави, грабљиви, фанатични и неправични а народ су презирали. Због тога је и Спаситељ особито против њих негодовао. 4 Они су строго испуњавали законске форме и вршили су дугачке молитве. Постили су два пута недељно и то четвртком, држећи да је Мојсеј тога дана узишао на Синајско брдо и понедељком кад је, веле, Мојсеј сишао с брда Синајског.
2) Садукеји су били богате и важне личности, које су такође за узимале важне положаје у друштву, но по броју било их је мање од фарисеја. Своје име добили су од Садока, а по Епифанију и некима, од речи Седек што значи правда. Садок је живео око 260 год. др. Хр. и био је ученик Андигона Сихејског који је опет био и председник Синдериона. Андигон је учио: да Бога треба обожавати са самопрекорењем и без наде на награду или страха од казни.
Но његови ученици искварили су учитељеву науку одричући свако натприродно или духовно биће, или анђеле, бесмртност душе и силу Божијег промисла. Садукеји су говорили да нема васкрсења мртвих. 5 Садукеји говоре да нема васкрсења мртвих ни анђела ни духа. 6 Садукеји су још учили, да свако човечије дело произилази из слободне човекове воље и да је човек сам узрок свију својих добрих дела а рђавим дедима узрок је слабост човечије воље. Они нису признавали предања а Мојсејев закон поштовали су и вршили само по форми.
3) Есеји јеврејска је реч и значи преподобан – смеран – а по не кима и врач или лекар. Ово је био свештенички ред, који су сачињавали већином нежењени људи који су презирали брак због женског непостојанства. Есеји су се скоро у свему слагали са фарисејима не признавајући само да је потребно скупљати се у храм ради молитве. Нове чланове у своје друштво примали су после дугог кушања а при врло свечаним и симболичким обредима. Есејаца било је до 4.000.
4) Иродијани су били политичка странка и пријатељи Ирода тетрарха Галилеје, а под влашћу Ћесаровом. Ова је странка одобравала данак, који је Ћесар наметнуо Јеврејима, док међутим фарисеји су овај данак одбацивали као незаконит 7 будући да се плаћа народу који је друге, стране вере и народности. Ни једна од поменутих секти није никад била у пријатељству са Иродијанима изузимајући само кад су се еви удружили против Исуса Христа. 8 Овда су се крвни непријатељи нпр. фарисеји са Иродијанима и Садукејима, Пилат са Иродом и Јуда са Сенедрионом зближили и, сприј атељили против Исуса Христа који их је све непрекидно својом силном и моћном речи изобличавао због њихових порока.
5) Књижевиици били су народни учитељи, тумачи божијег закона и уопште учени Јудеји. Књижевници су чували судска акта и каталоге Синагога; они су састављали молбе и жалбе за брачне парнице па су се због тога звали и законици 9 и учитељи закона. 10 Њихов је положај у друштву имао религиозни али у исто време и политички карактер, сличан ономе, који су имали и фарисеји и Садукеји. Кад је реч о Архијерејима и Књижевницима јамачно се разуме Синедрион. Ирод је овај Синедрион позвао да га пита: где ће се Христос родити?
6) Митар, царинар, ћумругџија. Овако се царинари звали али не због тога, што су заузимали важна и званична места царинара,
који су обично бивали богати и благородни Римљани (а бивало је и Јудеја у тим положајима, нпр. Захеј) него као њихови нижи чиновници, који су били незнатни и уопште покварени па су неправедним начинима – изнуђавањем и тиранисањем долазили до својих прихода. Они су обично слабе и незнатне тиранисали а вођама и великашима улагивали се Овај ред људи Јудеји су особито мрзели, јер су они купили данак у корист Римљана, међутим тај је данак Мојсејев закон одређивао у корист храма. 11 Царинаре је народ сматрао као неки изрод, јер су они својим занимањем понижавали достојанство израиљског Бога а своју су браћу тиранисали, па зато Спаситељ и учи народ, да људе не љубе као царинари, већ са пожртвовањем и то не само пријатеље него и непријатеље. 12
Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако? Боже, хвалим те што ја нисам као остали људи: хајдуци, неправедници или као онај царинар.
И тако, докле се овај фарисеј молио Богу ћутећки признавајући да Бог све чује и види, дотле је с друге стране под упливом фарисејске страсти и заслепљености вређао Бога и све људе, говорећи: да је праведан, као да Бог не зна какав је он а затим делећи цео свет на две части, од којих је прву сачињавао он као праведан а другу сви остали људи као грешни! И тако уместо да Богу благодари, фарисеј све остале људе осуђује а сам себе похваљује! Ове су речи и сувише јасан доказ фарисејске гордости; јер докле сам Спаситељ вели: без мене не можете ништа чинити13 и докле Апостол Павле то исто потврђује говорећи: Бог је онај, који дејствује у вама да хоћете и чините 14 дотле фарисеј ово обоје граби од Бога и приписује својој сили. Међутим фарисеј заборавља да се врлина не састоји само у избегавању зла него и у вршењу и чињењу добра. Он друге људе назива: грабљивцима који туђе добро отимају; неправедницима, који друге варају и кајишарима, па тим начином присвајају себи оно, што им по правди не припада и прељубочинцима тј. нечистима, сластољупцима и блудницима а царинара показује као живу слику греха и за њега већ беше у себи решио, да му Бог неће молитву примити, а не зна грешник да баш он излази из храма неоправдан.
Постим два пут у недељи (суботи) и дајем десетак од свега што имам.
Јудеј су називали суботом и целу седмицу а то посведочава како у Ст. Завету Лев. 25, 8, тако и у новом нпр. Марко: А Исус васкрсавширано у прву суботу, тј. у први суботни седмични – дан = у недељу 15 и Лука: У једну од субота тј. недељу 16 . Јудеји су по предању и обичају а не и по закону постили два пута недељно и то четвртком, кад су веровали да се Мојсеј попео на Синај и понедељком кад је сишао, а по Мојсејевом закону сваке године приносили су Богу десети део од својих плодова. 17 Но из Второз. 14,33-23 дознајемо, да Јудеји нису морали приносити Богу десетину од свега што имају нпр. и од млека, сира итд. а фарисеј се у молитви хвали, да не само два пута недељно пости већ и од свега што има приноси десетину, хотећи тиме да каже, да чини више но што закон тражи. 6 Но то све није вреде ло јер је фарисеј чинио друге тешке грехове а био је и крајње покварен као што Спаситељ и описује фарисеје.18
А царинар издалека стајаше па није хтео ни очију да подигне к’ небу, него је био прси своје говорећи: Боже, милостив буди мени грешноме.
Царинар је стајао далеко од жртвеника па признавајући своје грехове и кајући се за њих, он је од Бога само милости тражио и сва му је нада била само на божије милосрђе.
Кажем вам да овај отиде праведан кући својој а не онај (тј. фарисеј) јер сваки који се сам подиже понизиће се; а који се сам понизује, подигнуће се.
У словенском тексту стоји паче онаго што по простом преводу значи више него онај тј. да је царинар изишао из храма оправдан више него фарисеј, али по смислу значи: да је само царинар отишао кући оправдан а фарисеј не. Грешни царинар средством смерности и кротости оправдан је а фарисеј због гордости осуђен је. Дакле фарисеју је све врлине понизила његова гордост, хвалисање и прецењивање себе самог, а царинару је опет све мане очистила његова смерност и искрено кајање за грехове као и нада на божије милосрђе, па зато нам његова молитва и може да послужи за пример.

  1. Дел. Ап. 27, 5.
  2. Јос. Арх. 13, 1, 5.
  3. Јов. 8, 33-39
  4. Мат. 2, 3.
  5. Мат. 22, 23.
  6. Дел. Ап. 23, 8.
  7. Втор. 17, 15.
  8. Мат. 22, 15. Мар. 12, 13-17. Лук. 20, 20-26. Мат. 22, 25.
  9. Лук. 6, 17.
  10. Лук. 5, 17.
  11. Исход. 30, 12-13.
  12. Мат. 5, 20.
  13. Јов. 15, 5.
  14. Фил. 2, 13.
  15. 16, 9.
  16. 24, 1.
  17. Лев. 24, 30.
  18. Мат. 23, 23.

БЕСЕДА НА НЕДЕЉУ ТРИДЕСЕТ ТРЕЋУ
Сваки, који се горди понизиће се, а који се смирава, узвисиће се

Смерност је др. сл. велика врлина, јер кад замислимо колика је огромна важност смерности у овоме временом свету, ми се збиља морамо зачудити. Горд човек тражи хвале и првенства, тражи части и клањања; хоће свуда да је први, свакога оцењује и ретко кога не осуђује, где год не нађе задовољења својим гордим прохтевањима он се љути и негодује а често и са презирањем и грдњама оставља друштво, које није задовољило његову сујету. О, помислите само колико мољакања, колико улагивања и колико клањања тражи гордељивац за неко мало добро које ће да учини! Но ако он сам има какву нужду, њему гордост не дозвољава да сагне главу пред оним који му може да помогне, па с тога он и остаје без помоћи. Због свега тога горд је човек зловољан и неупотребљив, њега људи мрзе и избегавају. Но смеран човек пошто не тражи ни хвалисања ни клањања, ни првенства ни осталих сујета светске ништавности, он је свуда и на сваком месту спокојан, њега свако друштво воли и он се са сваким пријатно понаша. Смеран човек чини добра дела без мољакања и улагивања, а кад сам нешто потребује, он брзо и лако постизава. Због свега тога смеран је човек увек спокојан и благ, он је свакоме пријатан и зато су му сви људи пријатељи као и он њима што је. Па и сами гордељивци презирући горде људе воле смерне.
Но још су већа душевна блага, која ужива смеран и кротак човек. Љутња је кћи гордости и она горда човека сналази врло често, и то или кад мисли, да га је неко омаловажио зато, што га није у очи хвалио; или кад мисли, да није довољно услужен зато, што му се неко није клањао или улагивао мољакајући га или преузносећи га над свима осталим, а свега тога код смернога човека нема, па зато, докле је гордељивац огледало љутње и гњева, смеран човек увек је украшен Спаситељевим врлинама: смерношћу и благошћу. Научите се од мене казао је Спаситељ, јер ја сам кротак и смирен у срцу па ћете зато стећи мир душама вашим. 2 И тако докле срце гордога човека никад у овоме свету не налази мира и cпокојства, јер он не постизава оно, што његова гордост фантастично замишља; дотле смеран човек и у овоме временом свету увек је спокојан и задовољан, јер лако налази све, што његова смерност и кротост хоће. Но и у будућем животу гордељивац је несрећан, јер Св. Писмо вели: Господ се гордима противи а смиренима даје благодат. 3
Ову истину посведочава и то, што је Бог и пресвету Деву Марију због њене смерности удостојио божанске части и славе. Ево служавке Господње, рекла је пресвета Дева анђелу Гаврилу п а зато нека ми буде по речима твојим. 4 Но са те велике смерности се и удостојава анђелског одговора који вели: зато и оно што ћеш родити биће свето и назваће се Син Божији. 5 А кад јој је тетка Јелисавета казала: откуда то да ми дође мати Господа мога 6 света Дева хвалећи Господа одговорила је: Ето смиловао је се, погледао је Господ на смерност рабиње своје. 7 И заиста, где је бескрајна ду бина смерности, ту бива и неисказана величина узвишености, јер сваки који се горди понизиће се, а који се смирава узвисиће се. 8
Да видимо дакле, зашто је смерност толико узвишена врлина, те је кадра да човека узвиси на висину божанског сјаја и славе?
Пре свега треба да знамо, да је Бог праведан, па кад је човека створио као разумно створење Бог по својој правди хоће да човек своје способности паметно и употребљава и да ништа не ради и не говори као безуман. Ова блага због којих се гордељивац горди а смирен смирава, можемо поделити на четворо; 1) на блага природна, као што су, разум, лепота, храброст итд. 2) на блага која се лично добијају, као што су науке, вештине итд. 3) на блага такозвана случајна, нпр. богатство, слава, велики положај и 4) на блага добровољна као што је: љубав, трпљење, послушност итд.
И тако кад би неки, богат човек дао један део свога имања неком сиромаху да ради и издржава се, а он се почне да хвали да је то имање његова сопственост, такав човек заиста би нам изгледао будаласт јер лудо говори и поступа. Но замислимо сад другог човека, који је у истом положају као и први, али се од онога разликује тиме што се туђим имањем не хвали, не присваја га, не вели, да је његово, и такав човек заиста би нам изгледао паметан, јер разумно говори и поступа. Према томе онај први је гордељивац а овај други смирен. Но исто тако и сва горе поменута блага нису наша већ божија и Бог их даје људима као милост да се њима помогну 9 па као што ће за добро управљање са овим благом смерне да награди неувелим венцем вечне славе, исто ће тако по својој правди и гордељиве за рђаво управљање са овим његовим даровима строго да казни, јер су ова блага они таланди, који се у Св. Јеванђељу спомињу и које Бог свакоме по способности даје али за које и рачуна у своје време тражи. 10 Угледајмо се дакле и ми на праоца, Јакова, који приносећи своме брату Исаву дарове смерно признаје да му их је Бог из милости дао, јер вели Исаву: прими дар мој који ти је доведен: јер ме је обилато обдарио Бог и имам свега. 11 Или се угледајмо на Апостола Павла, који јавно проповеда, да добра и праведна дела не чини он сам собом, него благодат божија, која је у њему, јер и он вели: Ја сам по благодати Божијој, оно што сам, и ја се потрудих више од свију, али не ја него благодат Божија која је са мном. 12 Но изузимајући овакве примере за углед, избегавајмо примере гордости, коју је нпр. показао Навукодоносор плашећи она три отрока у зажареној пећи са овим речима: Поклонише се мом идолу, јер који је тај Бог што ће вас избавити из мојих руку! 13 Не гордимо се ни као фарисеј данашњег Јеванђеља који своја добра дела самом себи приписује, говорећи: п остим два пута недељно и дајем десетак од свега што имам. 14
Смерност је врлина хришћанска, др. сл. која људе чини да буду уздржљиви и која их склања на послушност према Богу; јер ко није смеран и кротак тај ни према Богу не може бити послушан. Докле су наши праоци, Адам и Ева, били кротки и смерни, били су и послушни према Богу и нису се усуђивали да наруше његове заповести; но кад су чули да ће бити као богови, тада у њиховим срцима не стаде смерности, они се погордише и одмах их остави послушност према Богу. Они пружише руке, окусише од забрањеног плода и тако бацише у грдну несрећу и себе и цело своје потомство!
Смерност је хришћанину нужна и зато, што је Бог човекољубив. Бог као најмилостивији Отац љуби све људе и хоће сви да се спасу. Но без кајања нико се не може спасти јер смо сви грешни, али опет без смерности нико се не може кајати, јер гордост неће да призна своје недостатке па зато треба вазда да имамо на уму науку Св. Писма, која вели: Жртва је Богу дух скрушен и срце смирено, које Господ не одбацује. 15
Смерност је дакле велика и прва врлина, врлина спасоносна. Она је веза узајамне љубави; храна наше душе, лек наших грехова, пут спасења, степеница по којој се човек пење до највише славе, славе небеске!
Но шта има човек, зашто би се и гордити могао? Бистрина памети, красота лица, храброст тела, велико богатство или велика слава, све је то врло променљиво, све то данас постоји а сутра га нема, јер га неизбежна смрт у тренутку ока дубоко у земљу закопава! Шта је мудрост и наука? Човеково знање према његовом незнању толико је, као кап воде у целоме мору! Шта је срећа, шта богатство, шта висока звања шта пријатељство великих људи? Данас јесте а сутра га нема! Светски точак брзо се окреће и човечија срећа претвара се у несрећу, богаташ постаје просјак, висока звања губе се а велики покровитељи мењају своја мишљења! Све је као трава, вели Свето писмо, и свака слава човечија као цвет травни; кад се осуши трава, и травни цвет отпадне. 16
Дакле, немојмо се гордити и друге као грешнике осуђивати него испитујмо и сами себе; испитујмо нашу савест за наша дела; испитујмо чистоћу нашег срца, па ћемо се уверити да и свакоме од нас много фали од хришћанских дужности и врлина које су нужне за спасење. Кад ствари оцењујемо онако као што треба, онда ћемо бити и смерни. Кад често помишљамо на смртни час и куд после смрти одлазимо; кад знамо, да и оно што имамо није наше него Божије; кад верујемо да се без смерности не можемо спасти; кад увек пред очима будемо имали пример царинара и фарисеја данашњег Јеванђеља, онда ћемо моћи бити прави хришћани и онда нећемо никад заборављати велику науку Св. Писма о смерности, која вели: сваки који се горди, понизиће се; а ко се смирава узвисиће се. 2 Амин.

  1. Лук. 18, 14.
  2. Мат. 11, 29.
  3. Прич. 2, 34.
  4. Лук. 1, 38.
  5. Лук. 35.
  6. 1, 43.
  7. 1, 14.
  8. 18, 14.
  9. Рим. 11, 36.
  10. Мат. 25, 15.
  11. Бит. 33, 11.
  12. Бит. 15, 10.
  13. Дан 3, 15.
  14. Лук. 18, 2.
  15. Пс. 51, 17.
  16. I Петр. 1, 24.
  17. Мат. 5, 45.