НЕДЕЉА ТРИДЕСЕТ ЧЕТВРТА (Развратног сина)
Лук. зач. 79. гл. 15. ст, 11-32.
Прича данашњег Јеванђеља о развратном сину јесте круна свију јеванђелских прича како по опширности и појединостима тако и по дубини и величини божијих осећаја према кајућем се грешнику.
Ову је причу казао Спаситељ кад су га књижевници и фарисеји оговарали и осуђивали због тога, што се он меша са царинарима и грешницима и прима их. И Господ да би с једне стране посрамио своје противнике а с друге да би народу показао колико се Бог радује кад се грешник каје и обраћа на пут спасења, казао је најпре причу о изгубљеној овци затим причу о изгубљеној драхми и на послетку ову дивотну причу о развратном сину. У овој последњој причи Господ Спаситељ преставио нам је: 1) стање грешника, 2) начин исповести и кајања и 3) величину своје милости. Ова се прича углавном односи на оне људе, који познавајући своје дужности према Богу, хотимице их не испуњавају и падају у грех, злоупотребљавајући оне божије дарове, које Бог даје људима ради остварења њихове среће и спасења.
Рече Господ ову причу: један човек имао је два сина. И рече млађи од њих оцу: оче, дај ми део од имања што припада мени. И отац им подели имање.
Овде Спаситељ под именом човека разуме човекољубивог Оца и Бога, а под именом два сина, сваког праведника и сваког грешника, јер је Бог отац и једних и других он заповеда своме Сунцу те обасјава и зле и добре, и даје кишу и праведним и неправедним. 1 Но овде Спаситељ млађег представља као грешника, који због младости лакше греши па зато и тражи од оца онај део, који му по праву наследству припада па иако још није дорастао за самосталан и независан живот. Код свију народа влада мишљење, да родитељско имање припада њиховој деци по праву а не по очинској вољи. А код Јудеја очевина је припадала деци само по смрти очинској и то најстарији син наслеђавао је два пута више од остале браће. 2 Као што се види, овде је млађи син примио свој део у покретности а особито у новцу јер се каже да је упропастио своје имање живећи развратно (12). Међутим представља се да је исто примио за живота очева, зато, што се прича не односи само на Јудеје већ на све уопште. И отац пошто није могао сина да одврати од оваквог потраживања, он му је учинио по вољи, тј. Бог ни кога не присиљава на пут спасења јер би тиме ограничавао човекову слободну вољу а у том случају човек не би по правди био достојан награде, коју спасење доноси, јер спасење треба да буде плод слободне човечије воље. На путу спасења Бог само потпомаже човека и ставља му на расположење разна неопходна средства која се у цркви а особито у тајнама налазе.
И потом за неколико дана покупи млађи син све своје и отиде у далеку земљу и тамо упропасти имање своје живећи беспутно.
Дакле после неколико дана развратни син већ беше са својим делом отишао. Но куда? У земљу далеку тј. далеко од Бога, јер је код грешника природно да се удаљава од Бога, а тако је и Адам радио кад се после учињеног греха сакрио од Бога. Но удаљен од свога оца није се могао да удаљи и побегне и од своје савести, која никад неодоцњава да човека прекори за зла дела не би ли га тако приволела на кајање и пут спасења. И развратни син кад није могао да побегне и да се удаљи од суда своје савести, и он почне да живи развратно тражећи да у развратном животу, у песми, игранци и пијанци забашури и угуши прекор савести. Но шта је тим учинио? Имање је упропастио а прекор савести још више увећао, јер се савест ничим не да на свагда и савршено да умртви. Ову истину већ су доказали многи злочинци, који су се сами властима предавали.
А кад потроши све, настаде велика глад у оној земљи и он се нађе у невољи.
Дакле и имање са којим је мислио да задовољи своју развратност већ беше сасвим упропастио, па у средини владајуће глади налазио се стран и без ичије помоћи; јер га пријатељи и другови његовог развратног живота, због кога је презрео и своје родитеље оставише почем таки људи и нису никад истинити пријатељи и узајамни добротвори, због тога и развратни син данашњег Јеванђеља страдајући од глади
И отишавши приби се код једнога човека у оној земљи и он га посла у поље своје да чува свиње. И жељаше напунити трбух свој рошчићима које су свиње јеле и нико му их није давао.
Овакво стање развратног сина најбољи је доказ и материјалног и моралног пада и пропасти и највећег очајања његовог, јер кад су Јевреји презирали свињско месо, онда колико су више морали презирати свињарски посао, чување свиња! Но жалосно стање овога развратног младића било је још утолико жалосније и теже, што је трпео такву глад да се није могао да насити ни оном храном, коју су свиње јеле и за њих не беше довољно. На послетку несреће морао да падне у очајање јер докле је он све своје имање и богатство жртвовао за овај свет и своје другове, сад се у нужди нико нађе да му помогне. У оваквом стању смело можемо рећи, да човек наилази на два пута, један преко кога путник лако прелази у пропаст као и Јуда 3 и други врло тежак, но преко кога се али средством трпљења, суза и кајања прелази у спасење као што је и код Петра било. 4 И Спаситељ пошто је живо нацртао жалосно стање развратног младића, сад нам показује и његово кајање јер вели;
А над дође к’ себи, рече: колико најамника у оца мога имају хлеба и сувише а ја умирем од глади.
Дакле кад је дошао к’ себи тек онда је разумео жалосно стање и душе и тела свога а дотле покоравајући свој разум жељама и страстима телесним, и тако живећи скоро бесловесно није разумевао свој душевни и телесни пад. И тако горке последице развратног живота најзад су га принудиле да помисли на поправку свога живота, на повратак очинској кући и њену милост па зато и рече:
Устаћу и идем Оцу своме па ћу му рећи: оче, сагреших небу и теби и већ нисам достојан да се назовем твој син; прими ме као једнога од својих најамника.
Кад је устао, тј. кад се пробудио из мртвила греха развратни син већ се почиње да каје и већ је био пун воље да се поправи. Сагрешио је небу јер је претпостављао времена земаљска, уживања вечним и небеским насладама. Сагрешио је Богу, јер беше презрео његове божанске законе и тако се удаљио од Бога. Због тога се толико каје и толику смерност показује да већ и сам за себе каже: да је недостојан да се назове сином.
И уставши отиде оцу своме. А кад је још подалеко био угледа га отац његов и сажали му се и потрчавши загрли га и целива га. А син му рече: оче сагреших небу (Богу) и теби и већ ни сам достојан да се назовем твој син.
Најважнији доказ искреног покајања и поправке јесте признање кривице пред увређеним лицем. Па зато и развратни син не долази неком настојнику очином или старијем брату, већ непосредно оцу. Тако је се и Давид кајао. 5 Оче, сагрешио сам, тј. крив сам и достојан сам твога презирања, осуде и казни; али убеђен у твоју благост долазим и очекујем од тебе милости а не правде; јер сад нисам достојан ни да се назовем твојим сином. И после овога јасног доказа велике смерности која је дошла из искреног кајања, покајавши се син и награђен је (као што ћемо мало ниже видети), а та награда опет била је последица неограничене очинске (божије) љубави према некадавшем се сину (грешнику), љубави каквој заиста нигде у историји света не можемо наћи примера. Може ли жена заборавити пород свој да се не смилује на чедо утробе своје? А да би га и заборавила ја (Бог) нећу заборавити тебе. 6 Но зар је и дело Искупљења мањи доказ божије љубави према грешницима?
А отац рече слугама својим: изнесите најлепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге. И доведите теле угојено те закољите да једемо и да се веселимо, јер овај мој син беше мртав и оживе; изгубљен беше и нађе се. И стадоше се веселити.
Прстен је код старих био симбол части узвишеног и слободног човека 7 а познато је да и Римљани нису никад дозвољавали својим робовима да носе обућу, прстење и униформе. Но како се све ово даје покајавшем се развратном сину значи, да га отац прима у дом као господара а све ово опет доказује да Бог никад неће смрти грешника. 8 Но осим тога још је милостиви отац наредио, да се и угојено теле закоље. Јудеји су имали обичај да у стаји хране теле за неки вероисповедни празник, или за свечаност неког дана у који је био неки важан догађај отприлике као што се код нас спрема печеница за Божић, или јагње за Ускрс. Клање дакле угојеног телета јасно сведочи величину очине искрене радости због поправке и повратка изгубљеног сина, који због греха беше мртав али оживе и нађе се спасе се помоћу кајања због тога и отац нареди да буде велико весеље почем дан повратка, покајања и повратка на пут спасења његовог сина беше важнији и свечанији од дана рођења његовог.
А син његов старији беше у пољу, и долазећи кад се приближи кући чу певање и весеље. И дозвавши једног од слугу запита: шта је то? А он му рече: брат твој дође, и отац твој закла теле угојено што га је здрава видео. А он се расрди и не хте да уђе. Тада изиђе отац његов и мољаше га.
Пошто овој причи о развратном сину претходи оговарање Исуса Христа од стране фарисеја а зато што се он дружи са царинарима и грешницима, то се и понашање овога старијег сина може однети и применити: прво на фарисеје, који су Христа оговарали што је примао грешнике, друго на Јудеје уопште, који су се тужили на Бога, што су се примајући Јеванђеље и Идолопоклоници спасавали и треће на сваког себичног хришћанина, који сва и земаљска па и небеска блага само за себе једног хоће.
Но с друге стране, пошто је овај његов старији син био добар и врлинама украшен још не говори тако, да би се могло узети, као да негодује и против очиног поступка а због спасења свога изгубљеног брата; јер код праведника не може бити злобе ни зависти, већ просто са његовим поступком хоће да се представи величина Божије благости. Негодовање старијег сина показује да је благост и милост божија према кајућима се толика да код других већ и суревњивост изазива.
А он одговарајући рече оцу: ето те служим толико година и никад не преступих твоје заповести па мени ниси никад дао јарета да бих се провеселио са својим друштвом. А кад дође тај твој син, који ти је имање упропастио са развратницима, заклао си му теле угојено.
Овде старији син (фарисеји) већ, показује себичност и неблагодарност па и на оца напада и осуђује га! Гледајући своме оцу у очи, он се одриче и братства са млађим братом говорећи оцу: ти и твој син, као, али не и мој брат. Но да видимо како му отац одговара:
А он му рече: сине, ти си свагда са мном и све је моје твоје. Требало је се развеселити и обрадовати, јер овај брат твој мртав беше и оживе; и изгубљен беше, и нађе се.
Овим речима милостиви отац побуђује човекољубивије и нежније осећаје брата према брату доказујући старијем сину, да млађи што је упропастио то и није припадало њему (старијем сину) а његово што је било, то је његово и остало. Са овим је Спаситељ показао фарисејима, да и они свагда могу имати приступа код Бога, јер је закон у њиховим рукама, откровење је код њих а воља им је божија позната, па због тога и треба да се радујемо кад видимо, да се грешник каје и враћа на пут спасења.
- Мат. 5, 45.
- Втор. 21, 17.
- Дел. Ап. 1, 18.
- II Кор. 7, 10.
- Пс. 51, 4.
- Ис. 49, 15.
- Бит. 41, 42. Јак. 2, 2.
- Језек. 14, 32.
БЕСЕДА НА НЕДЕЉУ ТРИДЕСЕТ ЧЕТВРТУ
Сваки који чини грех, безакоње чини; јер је грех безакоње
Благочестиви Хришћани!
Први и последњи најсилнији и најопаснији наш непријатељ, јесте, без сваке сумње, грех. Грех је наш први непријатељ, јер нас је учинио преступницима божијих заповести; он нас је истерао из раја блаженства, он нас је отерао на ову земљу несреће и туге, свакидашњих суза и мука. Но грех је и наш последњи непријатељ, јер ће он онога последњег дана на страшном суду вечно удаљити грешнике од лица божијег; покриће их вечном копреном срама и проклетства од целога света и бациће их на вечне муке! Грех је наш најсилнији и најстрашнији непријатељ, јер он упропашћује и нашу душу и наше тело; помрачава наш разум, окива нашу вољу ниским страстима; каља наше срце разним нечистоћама; баца нас у тешке болести и грешну смрт. Грех је и наш најопаснији и најлукавији непријатељ, јер употребљава и силу и слабост, и страсти и врлине, па најзад и саму божију милост само да би грешнога човека одвратио од поправке и кајања!
Но кад је грех толики и такав непријатељ, зар онда није нужно да ми употребљавамо сва могућа средства не би ли се како ослободили од његове власти? Али ми врло често радимо сасвим обратно; јер их је врло мало који се јуначки и трајно боре противу грехова. Мало их је који у ту борбу ступивши и истрају до краја, већ се обично показују слаби и уступају; а канда је понајвећи онај део, који обично сам и добровољно иде греху на сусрет и тако се слепо одаје свему ономе, што је и против воље божије и људског поштења.
Но одкуд то, да је грех тако страшан и опасан наш непријатељ? Да ли је човек немоћан и слаб да му се са успехом противи? Не, драги слушаоци, јер ми иако смо због греха првородног изгубили ону прву и топлу љубав према добру и врлини, па иако смо постали спори на дела добра и света, ипак је истина, да вазда осећамо потпуну одвратност према греху и његовим саблазнима. Са друге стране нама наша света вера пружа и даје јаке помоћи и разна средства са којима можемо да победимо грех. Ову истину јасно посведочавају толики угодници божији, који живећи у средини многих и тешких искушења, ипак су одржали победу над грехом славећи данас на небесима небеску славу своје светитељске победе!
Дакле, није човечија слабост и немоћ, већ је поквареност воље и незнање узрок човековог грешења. Многи од нас и не познају грех и његова зла и убитачна својства. Ми често не знамо да смо дужни да грех избегавамо и презиремо. Или, ми познајемо само онај део греха, који нас трује и каља, а онај други део који нас неосетно упропашћује, ми врло често не знамо. Према томе зар ми врло често не личимо на мало дете које не познавајући смртни отров змија, гледајући како је змијина кожа шарена и како се према сунцу блиста, хоће и у руку да је узме? Иначе није нам могуће да објаснимо оне ружне и луде похвале са којима неки грешници похваљују многе грехове: и није нам могуће да разумемо неке људе, који у својим греховима, не само остају стални већ и напредују, умножавају их, и у њима траже своју очигледну пропаст!
Због тога дакле, да би се од греха сачували, врло је нужно да међу људима постоји чиста и добра воља за познавањем жалосних последица које од грешења долазе. Сваки је дужан да другога поучава о средствима против греха, јер је то најсветија дужност правог и истинитог хришћанина. Кад нам се, нпр. деси у кући болест ми сви вредно и непрекидно распитујемо и тражимо нужне и добре лекове бојећи се да нам се болесник још горе не поболи и не умре; но која се болест може да изједначи са грехом и његовим страшним последицама, са којим он сваки дан упропашћује? Дакле свакоме је човеку најсветија дужност, да свога брата чува и предохрањава од греха, јер је грех смрт душе и пропаст тела. Ова нужна поука треба да је свакидашњи савет, који ће родитељи давати деци, учитељи ђацима, господари својим млађима и науче-
њаци простим људима, а особито свештеници свима својим парохијанима, и онда неће се у нашем друштву наћи ни младића ни зрелих људи, који би пошли путем развратнога сина, о чијој нам је и моралној и материјалној пропасти лепу поуку дало данашње Јеванђеље.
После овога, драги слушаоци, нужно је да се запитамо: шта је грех? И на ово питање Свето писмо одговара: грех је безакоње. 2 И заиста, сваки грех руши и обара неки закон, дакле да није било закона не би се тачно знало ни за грех. Но пошто закон није ништа друго, већ израз воље божије, то се и грех сасвим умесно назива преступом против ове свете воље. При сваком греху човек увек неком закону претпоставља своју слепу жељу у том случају грешник место божије воље, слуша и покорава се своме рђавом мишљењу и својој злој вољи, и тако падајући у грех постаје божији непријатељ и недостојан божијих награда.
Све законске наредбе своде се на двоје: прво, да човек са пуном вољом и искрено чини све оно, што је добро и праведно, и друго, да не чини оно што је рђаво и неправедно. Дакле и грех, пошто је противљење неком закону састоји се у неиспуњавању онога што закон налаже, и друго у чињењу онога што закон забрањује. И тако, греши сваки онај, који неправедно туђу ствар себи присваја или упропашћуј е, но исто тако греши и онај, који не употреб љава своја добра дела на ползу осталих људи; јер закон Божији налаже, да нашем ближњем, не само штету не чинимо, него и да га помажемо. Исто тако греши не само онај, који лаже и друге у заблуди држи, већ и онај који зна истину па неће да је каже и тиме чини штету своме ближњем. Ово што смо сад казали треба сваки добро да разуме, јер многи мисле: да је зло дело грех, а не знају да је грех и то, кад човек истина никакво зло не чини, али с друге стране и никакво добро, па мисли да то наје грех! Али нека се нико не вара јер је и то грех. Човек, који може неко добро да учини па га не чини или из небрежења или због среброљупства наличи на онога човека, о коме Спаситељ вели, да је свој таланд у земљу закопао у намери, да га опет своме господару врати без икакве штете, но кад је тако урадио, господар га је јако осудио, што са добивеним таландом није ништа заслужио и привредио већ га је закопана чувао.
Свака слободна радња човекова изражава се на три начина: прво, средством разума и жеље; друго, преко речи и говора и треће, средством самога дела, па тако исто и грех има своја три вида: прво, постоји грех у мислима, тј. нечисте мисли, нечисте жеље и скандалозна уображења, јер после оваквих мисли и жеља долазе такве исте речи па и дела; друго, постоји грех у рђавим и злим речима, и у ову сорту греха долазе све лажи и обмане, преваре и кајишарлуци, лажна побожност и кривоклетства, разна осуђивања и оговарања ближњега, скандалозне наде и срамне речи; и треће, постоји грех непоштених и незаконитих дела, као што су нпр. неверовање, омаловажавање светиње црквене, крађа, убиство, развратан живот, пијанство итд.
Разуме се, да се сви грехови не налазе код једног човека, већ обично једна страст овлада грешником. Но овакви грешник носи у себи клицу многих грехова. Тако нпр. гордељивац је обично и осветољубив, немилостив и пун мржње; а среброљубац је обично подао, лажљив и силеџија. Исто тако, и сви грешници нису на једном и истом ступњу моралнога кварежа; јер и код греха као и код врлине постоје разни степени. Први је степен греха кад човек почне да чини један или више грехова, међутим грех мрзи, па зато не заборавља да се благовремено покаје ма и без добрих плодова. Други је степен кад рђава дела тек постану навика и пређу у страст, међутим жеља за поправком и одвратност према греху још није сасвим угушена; а трећи је степен кад грешник у злу и покварености толико напредује, да већ постане роб греха и сасвим заборави на закон и страх божији.
Исто тако различни су и узроци греха. Тако нпр. узрок неког греха може бити незнање, по коме човек слепо следује нагонима своје покварене природе и угледајући се на рђаве примере, чини многе грехове не мислећи да се они противе и закону и природи. У оваквом се стању налазе они, који нису просвећени науком хришћанске вере. Узрок неког греха може бити и духовно небрежење у које падају сви они, који не мисле, шта је човек дужан да ради и шта од њега захтева закон божији. За овакве људе сви закони и сви канони састоје се у примерима, околностима, навикама и страстима. Но узрок греха може бити и лажно духовно присуство и оно бива, кад човек јасно зна, шта од њега тражи и дужност и савест, па се труди да очува своју част, али се ипак у тајности одаје задовољству страсти. За овако притворство Спаситељ је горко изобличавао фарисеје. Осим тога има још и других узрока, но ипак они не оправдавају грешења свесног човека.
И после свију ових слабости и рана, којима наша душа подлежи; после свију ових окова који нашу слободу немилостиво окивају, умесно је, што нас Свето писмо непрестано саветује, да се чувамо од греха и што нам за пример показује угоднике божије. Но пред нама је још Св. црква и у њој небеске тајне па иако има разних и тешких грехова, ипак је милост божија и проливена крв на Голготи Господа Спаситеља у стању да нашу душу очисти од сваког греха, само ако се искрено покајемо и покажемо добра дела као доказ искреног кајања. Па зато, драги слушаоци, ползујмо се средствима, која нам света мати црква пружа ради опроштаја наших грехова и ради нашег вечног спасења, кога су се удостојили толики угодници божији ползујући се науком и тајнама наше свете и спасоносне вере. Амин.
- 1. Јов. 3, 4.
- 1. Јов. 3, 4.
ДРУГА БЕСЕДА НА НЕДЕЉУ ТРИДЕСЕТ ЧЕТВРТУ
Бл. Хр.
Данашње Јеванђеље казало нам је жалосну историју развратног сина, који је од свога оца још у младости својој узео свој део наслеђа, па га брзо потрошио са својим раскалашним друштвом живећи развратно. Но кад је све новце потрошио онда је и он, по оној народној пословици, која каже: неста пара, неста пријатеља, остао сам и то у туђој земљи, па још где је и глад владала! Не знајући куд ће и шта ће, развратни син најпосле се понуди, да једном домаћину чува свиње, па и ту је желео, да се насити оне хране којом су се свиње храниле! Ето докле и до чега је дошао живећи развратно! Ова жалосна историја развратног младића, дала нам је повода бл. хр. да вам говорим о васпитању деце, да би се и сами поучили како децу треба да васпитамо, па да од њих доживимо радост и срећу а не жалост и несрећу, срам и понижење.
Дете кад се почне да развија одмах осећа и нужду по којој тражи да зна, зашто и како оно постоји и уопште хоће да се научи о свему, што његову пажњу привлачи. Подижући главу дете види, како облаци по небу иду и како звезде светле па одмах пита, ко је њих створио? Погледајући око себе, дете види разне животиње, свакојако цвеће, дрва и плодове земаљске па одмах постаје радознало да о свему нешто види, чује и да се поучи. Исто тако дете жели да зна и како је рођено. Али др. бр. ко може детету све ово да објасни а да не спомене име Божије? Но са споменом имена божијег почиње и вероисповедно васпитање деце. Бог је недостижан па зато нико и не може да га потпуно објасни и одреди; но пошто је наша дужност да разумемо благост, величину, силу и мудрост божију и да Бога поштујемо чистим срцем, зато се ограничимо и кажимо детету: Бог је милостиви отац свију, он је све створио; он је толико велики и тако добар да човек никад није у стању да му искаже толико љубави, колико би према његовој величини требало.
Детету треба још да говоримо о неограничености и свудаприсуству Божијем, како би га на тај начин задахнули спасоносним страхопоштовањем и љубављу. А да би дете задахнули и осећајима искрене благодарности према Багу; нужно је да га поучимо и о свима очигледнијим доброчинствима којима нас Бог сваког дана обасипа. У почетку и оволико је за дете доста. Овакве одмерене поуке увек ће добрим плодом да уроде у духу детињем и оне ће имати своју потпуну важност, јер ће дете на послетку да каже: кад је Бог толико добар и благ, природно је и да га љубимо па ће се та љубав према Богу и да укорени у срцу детињем.
Узалудно је да детету опширно разлажемо и тумачимо догмате Св. вере. Деца су неспособна да разуму такве високе истине, па ће нам задавати таква питања, на која долазе или врло високи или посве општи одговори. А шта треба да радимо па да нам дете буде смерно и послушно? Нужно је да га благовремено научимо, да ће га: Бог за добро да награди, а за зло да казни; да добри анђео, који му стоји на десном рамену, плаче и тужи, кад је дете рђаво а да се опет зли анђео, који му на левом рамену стоји, радује и весели кад види како дете греши и не ваља. Да би га сачували од зла нужно је да му представљамо и то, како рђаве и неваљале људе очекују тешке и вечне муке, а да би га упутили и окуражили на добро треба да му представимо и рај, у коме Бог седи на престолу кој и окружавају анђели и свеци прослављајући Бога. Све ове слике веома корисно и пријатно упливишу на нежно дечије срце. Ово су дакле оне вероисповедне почетне науке, са којима треба да упознајемо малу децу.
Пошто децу научимо, да је Бог творац неба и земље и да смо дужни да га искрено и савршено љубимо, поштујемо и благодаримо као преблагог оца, онда треба да га упознамо и са божијом силом, влашћу и правдом, па зато да смо Богу дужни да служимо и да му се покоравамо као господару света. Затим треба дете да научи и пету заповест која каже: Поштуј оца твога и матер твоју да срећан будеш и да дуго поживиш на земљи. Но исто тако нужно је да дете учимо и љубави према ближњем.
Кад се др. сл. са оваквим поукама, које су основ морала, споји и наука о савршеној послушности и о наградама за добро, као и о казни за зло, онда можемо бити сигурни, да ће нам дете бити добро и да ће бити далеко од зла и покварености.
У овоме времену нужно је, др. сл. да дете зна и да чита неку молитву а најбољаће бити молитва Господња: Оче наш. Ова света молитва, коју нам је први казао Спаситељ Исус Христос и ако је по најкраћа ипак су у њој изложене све наше нужде и потребе земаљске.
Пошто смо на овај начин и поступно задахнули душу нашег милог сина поштовањем свете вере, нужно је да приступимо и причању историје Господа Спаситеља а нарочито о његовом страдању како би дете кад порасте било спремно да разуме и прими са осећањем катихетичну науку своје свете вере. Но ако детету будемо говорили о свима најважниј им предметима, његове идеје о божанству биће нејасне и узбуркане, па зато и не треба да му говоримо о ономе, што ће му бити тешко за разумевање.
Све ово што смо до сада казали, др. сл. јесте дужност материна, но све што се тиче догмата и тајни вере, треба дете да учи спреман учитељ. Катихизис, који говори о предметима тешким, захтева и зрелију памет за разумевање па зато децу и не треба да теретимо са тим истинама, јер кад се извесна наука предаје детету неблаговремено и кад се опет не предаје са нужном побожношћу, онда дете и кад одрасте нити ће бити добро упознато са науком своје вере нити ће бити побожно колико је нужно.
Прва књига коју треба да дамо детету да чита, нека је свештена историја, али већ у 13-тој години треба му давати и Тумачење Јеванђеља, где ће наћи опширнију науку своје Св. вере. Свето Јеванђеље бл. сл. и поред све своје простоте толико је моћно својим упливом, да ће врло корисно упливисати на срце дечака, који је већ способан да разуме речи и дела Христова, па ће тако свагда имати искрену љубав према свему што је божанско и вероисповедно. Онда ће све свештене радње, које дечак буде гледао и у кући и у цркви оживотворити се у његовим очима, па ће спојене са непроменљивим јеванђелским истинама упливисати на њега тако, да ће свака његова молитва да одлази на небо к’ престолу божијем као чист одсјај његове искрене побожности, коју Бог награђује и срећом на земљи и вечним блаженством на небу.
Читање Св. Јеванђеља, идеје просвећења и врлине, које долазе од тога читања, јесу једина средства са којима можемо срећно да упливишемо на вероисповедно васпитање наше драге деце, наше дике и нашег поноса, Кад ово постигнемо, онда смо тиме обележили и пут којим ће наше дете у целоме своме животу да иде.
Вера је, др. бр. наш сапутник и наша потпора у животу; она је наш анђео хранитељ, који нас свагда својим моћним крилима штити и брани; вера нас браћо, и при радости весели и при жалости теши. Вера задовољава све нужде и све потребе наше душе; она облагорођава нашу природу, приближава нас па и сједињава са Богом, па зато моји побожни хришћани украшавајмо нежна срца наше миле деце украсима наше Св. вере. Ако смо ради да уживамо и да се наслађавамо плодовима хришћанства, поштујмо хришћанску науку и примењуј мо јеванђелски морал и то не само на деци нашој него свагда и на себи, јер узалуд ћемо децу добру учити, ако им рђаве примере будемо на себи показивали. Тога се дакле треба нарочито да чувамо, па ћемо доживети да наша деца и као зрели грађани буду: на понос цркве, на корист отаџбине, на хвалу пријатеља а радост и славу својих родитеља. Амин.
