СЛОВО 6
говорено на опелу поч. Грујице Ј. Грујића,
ученика 1-ве год. права на Великој Шко
Бл. Сл.
Где је смрт и гроб, тамо је плач и уздисај, но таква је природа грешнога човека па се сасвим природно и гнуша смрти и гроба. Но
таква је и слика смрти, која где се год појави свуда и свагда проузрокује жалост, плач и одвратност. Због тога је смрт изазивала сузе и на очима оних светих људи, који су презирући земаљска и времена уживања тежили само за будућим вечним животом. Али напослетку и сам Господ Спаситељ плакао је над гробом свога пријатеља Лазара, па и ако га је после неколико минута васкрсао; но Господ је плакао зато, што је у Лазару видео сав пад и ништавност грешне човечије природе, због које је и сишао на земљу да би је васкрсао и узнео на небо.
И после толиких примера ја се нећу усуђивати да прекидам сузу и дубоку жалост припознатог и многоуваженог оца младог покојника, који беше лепо украшен дивним како душевним тако и телесним врлинама, па зато, и ја сам учесник топлих и искрених суза племените фамилије одличног ђачког покојника. Но поучимо се овом приликом и његовом изненадном смрћу о томе да човека ништа од смрти не може да спасе; ни цвет младости ни њена снага нити љубав пријатеља и сродника, ни наука нити велика заузимања вредних лекара Но учећи се томе поучимо се, др. сл. изненадном смрћу драгог покојника и о начину нашег живота. Јер здрави и паметни Грујица за један дан уживања на Авали е то гл авом плати па и ако се свагда одликоваше како бистрином ума и својом питомином, тако и уздржљивошћу и паметним владањем. Па ипак и поред свега тога окинута пушка угаси живот сину, који оцу беше веома мио и драг; угаси живот брату, кога су браћа и се-стре и остала родбина као зеницу у оку чували, кога су другови и пријатељи као понос и дику своју гледали гледајући у сину верну копију омиљеног му оца и државника. За часак уживања ето плати главом велики ђак, који је и школи и народу много обећавао, јер се сви ђаци и наставници хвале, да Грујица беше веома одличан ђак. Но зар и до данас није доста младића главом платило за неко своје тренутно уживање? Поучимо се дакле који смо млађи па умеравајмо и ограничавајмо наше жеље за земаљским уживањима. Али нека се поуче и старији, како би својој деци и односно земаљског уживања добри учитељи могли бити, јер само за један тренут варљивог и сујетног уживања, лако може бити и сувише кајања, и сувише горке туге и небројених дана тешке жалости за жртвом као што је ова што пред нама лежи!
Но пошто одужимо дуг наше слабе природе, не треба сасвим да заборавимо ни науку наше Св. вере. Не треба без наде и утехе да се предамо само тузи, жалости и сузама, јер тако раде неверници, који немају наде. Сувишна жалост и плач омаловажавају ва жност наше Св. вере, јер је она пуна наде на вечни живот; многе сузе помрачавају славу нашег Спаситеља, који је учинио да из гроба сија живот и који је учинио толика чуда само да нас спасе од страха смрти и да нас научи, да на гроб гледамо са постојаном надом на бесмртност будућег живота, па за доказ ове истине и он је умро, био сахрањен, васкрсао је и узнео се на небо, да тамо и за нас спреми места Па с тога и кажем, да многе сузе и уздисаји узнемиравају и душу покојникову која, кад би могла говорити. заиста би вам казала оне речи које је и Спаситељ својим ученицима казао, говорећи: ако имате љубави према мени, радујте се што идем моме вечном Оцу (Јов. 14, 28).
Због тога дакле др. сл. разумимо величину и важност Св. вере и будимо јој благодарни, јер нам је она између осталога открила и тајну бесмртности. Оплакујмо наше покојнике а особито оваке, као што је млади Грујица, али их оплакујмо имајући постојану наду на васкрсење и вечни живот, и имајући тврду и постојану веру у Христа Спаситеља, победиоца смрти. А и млади покојник пун племенитости и лепог домаћег васпитања, а украшен озбиљном и истинитом науком био је вазда пун живе вере и искрености, што ће га и довести на место вечнога живота, које је Бог од створења света спремио својим изабраним. Амин.
